Ako do sada niste čuli za termin „zahvalnosti“ onda verovatno nikada niste pročitalni bilo šta na internetu. U lifestyle blogingu i youtube-u ova terminologija postala je bukvalno sastavni deo naše svakodnevnice.

Ne volim jutra. Lažem, zapravo samo svitanje volim, ali jutro kao jutro ne volim. Ja sam dete noći i noću živim. Noću imam energije i mogu da osvojim svet. Ujutru se razvlačim što duže mogu. Dešava se da ne ustanem iz kreveta satima. Uprkos tome učim da uživam u jutru dok još mogu jer čim budem krenula da stažiram (upitno je kad ali će se desiti to je sigurno) ova rutina ostaće mi samo za vikend. Jutro ume da bude dobro jer svako novo donosi novi dan, a novi dan donosi nove prilike.Danas sa vama delim kako izgleda jedno moje jutro. 

Čudno je sad kad treba ovo da kucam bez obzira što sam poslednji post kucala pre manje od nedelju dana, nekako ne umem da se snađem. Uglavnom to nije bitno. Pozdrav dragi ljudi What's up? Pre svega srećna vam nova godina i želim vam da vam ova godina donese puno dobrih stvari ali izad svega imajte na umu da ne zavisi to od godine već od vaše mentalne stabilnosti i vaših odluka koje donesete. Dakle želim vam pre svega zdravlja-psihičkog i fizičkog.

Ovo je jedan od postova koje uvek vagam da li da pišem ili da ne pišem. Uvek preovlada da pišem, jer uvek budu čitani. Pa ako već volite ovaj tip postova, evo mene i evo posta. 

Kad god treba da pišem favorite večito je pitanje pisati ili ne pisati, još bolje kakve favorite napisati, ali "da" uvek preovlada jer je lep sveoubuhvatan post umesto da seckam na različie postove, zato su tu i danas.

Pozdrav dragi ljudi, what's up? 

Pozdrav dragi ljudi. What's up? Kucam ovaj post u petak popdne jer se konačno bolje osećam. Da ne budem TMI ovde imala sam blaže trovanje - savet probajte da ne pijete vino i nakon toga jedete šljive, moglo je i gore ali zadesilo me je samo (da prostite) povraćanje. Dakle pazite šta jedete ne budite moroni kao ja. Uglavnom ovaj post mi je oduzeo celo prepodne samo za  pisanje "skeleta" (što kod mene znači pisanje posta okvirno u svesci jer sam totalni old school i ne umem samo da sednem i kucam), valjda će kucanje da mi ide brže (ide brže kako da ne skoro je 3 good job me!).

Anyway, danas sam tu sa letnjim prepoukama. Ovo nisu favoriti već generalno razne stvari koje vam preporučujem za ovo leto koje ide iz vrućina Sahare do jeseni u Londonu npr (nije baš u Londonu ali let's pretend OK?). No dobro, za one "prave letnje dane" imam par preprouka i  već sam dojadila i Bogu i narodu sa ovim uvodom da više ne dužim,

Pozdrav dragi ljudi. What’s up? Nedelja je idealan dan za predstavljanje favorita prethodnog meseca. Moram da priznam da nemam puno favorita februara jer sam se nekako oslanjala na manje-više iste stvari no nema veze sigurna sam da postoji nešto što može da vam se dopadne.

Da više ne gnjavim,

Pozdrav dragi ljudi. What's up? Propustila sam prošle nedelje da vam napišem decembarske favorite, pre svega nemam ih puno pa nisam znala vredi li pisati post, ali ja volim da održavam tradiciju koju započnem pa sam rešila da ih ipak napišem. Post neće biti dugačak kao inače, muzika opet zauzima najviše jer realno ne mogu ni toliko stvari da pročitam ni da pogledam koliko mogu muziku da slušam, u svakom slučaju nadam se da će vam se dopasti

Ovu priču sam napisala pre dve godine, izgledala je drastično drugačije nego što sada izgleda. Pre par dana sam je izmenila i sada sam zadovoljna kako izgleda pa sam zbog praznika želela da je podelim. Znači mi svaka iskrena kritika i komentar i retko kad imam tremu kada objavljujem post kao što imam sada. Nadam se da će vam se dopasti!

Pozdrav ljudi. What's up? Novembar je iza nas, o tome kakav je moj bio pisaću više u šolji kakaoa (ona zbog takvih stvari i postoji) sledeće nedelje, dok danas se fokusiram na ono što mi se dopadalo prethodnog meseca ima svega i svačega i da ne dužim sa uvodnim delom,

Pozdrav dragi ljudi. What's up? Tokom prethodne nedelje bila sam strašno zauzeta,  što zbog spremanja ispita što zbog raznih stvari koje sam imala okolo, pa nisam objavila post u nedelju i ja se vama zbog toga izvinjavam. Zato ove nedelje imate 3 posta, da nadoknadim propušteno. Inspiracija mi je živa i zaista spremam (ja se nadam) zanimljive postove za vas. A danas pričam o American Music Awards dodeli nagrada.

Nisam sigruna da znam kako da krenem ovaj post. Hajde da krenem ovako, pozdrav dragi moji. Whgat's up? Za vas verovatno dan kao i svaki drugi za mene dan kada zvanično obeležavam 3 godine postojanja bloga. Pre 3 godine sam rešila da želim da svoju kreativnost izrazim kroz pisanje Sećam se da je prva godina mog blogovanja bila kucanje u prazno. Nula čitaoca, nula promocije ali iz nekog razloga uprkos minimalnim pregledima nisam želela da odustanem. Postojao je deo mene koji je iskreno verovao da moj blog ima svrhu koja će se pokazati kad-tad. U periodu od 1-2 godine blogovanja blog je doživeo tematske promene, počela sam da pišem o onome o čemu zaista želim, posvetila sam se nečemu što ja volim i stekla par privh čitaoca od kojih su mi neki postali i prijatelji.U periodu od 2-3 radila sam na menjanju teme bloga pa tako sada blog ima izgled koji se meni najviše i dopada i odlično me predstavlja- ružičasto i bajkovito to je ono što sam ja. U poslednjih par meseci skratila sam 3 posta nedlejno na 2 jer je počinjalo da me guši a moj blog je moj izduvni ventil ne mesto koje želim da me guši.

Ljudi žive život po principu-nikad ne reci nikad. Ja lično nisam najveći vernik u ovo pravilo, prosto i ako će me ovaj tekst u neku ruku demantovati ja istinski verujem da za neke stvari zaista postoji nikad -nikada neću ukrasti, nikada neću ubiti, nikada neću izdati svoju čast i ponos...znate sve je to nikad i u svakom slučaju to kod mene još uvek  važi za zaista nikad. Međutim jedno od mojih nikad (ili preciznije verovatno nikad) bilo je sledeće :

Pozdrav ljudi. What's up? Dugo nisam pisala nikakv story time, a kako je jun prošao i vreme prijemnih i upisivanja na fakultet je  prošlo, mislila sam da se vratim  4 godine unazad i taj 30. jun  kada sam se ja sa diplomom ekonomske škole zaputila u Beograd na polaganje prijemnih ispita.  Moje "avanture" u Beogradu trajale su kratko ali bilo ih je dovoljno da se ispiriča par priča. Ja za vas imam 3, a ovo je prva u nizu i govori o jednom malom događaju. Pa to je sve što treba da znate pre no što počnem,

Pre oko nedelju dana,  da vas ne slažem, sedim ja kući i dosađujem se. Već mi je svega preko glave, dosada polako počinje da bude sastavni deo mog dana, nakon što sam završila sa spremanjem ispita ne znam šta ću sama sa sobom, a napolju je ledeno pa svaki put kada bih izašla iz kuće odlučim da „je ipak bolje da ako ne moram  ne idem“ a zatvoreni prostor uzima maha. Postajem sve nervoznija. I netipično smirena Sara besni na celu kuću i puca za svaku sitnicu (i ne nisu „ženski problemi“ jer kod mene ti problemi se ispoljavaju samo prvi dan kada me malo boli glava i četvrti kada me isto malo boli glava jer prestaju inače ja tih problema nemam).
Svaki dan planiram „popravku“ svog života, ali da moje navijanje alarma u 10 sati ujutru uvek postane spavanje sa telefonom u ruci do jedan, a moje obećanje da ću leći maskimalno do dva se pretvori u izležavanje po krevetu barem još dva tri sata. I ako nisam nesrećna shvatam da monotonija preuzima veći deo mene ali je ignorišem - maksimalno. I bilo je to tako, sve do prošle subote.
Dan kao i  svaki drugi, ja ležem priodno ujutru očekujući da ću se nekim čudom probuditi možda ranije nego što sam očekivala (a znam duboko u sebi da neću) što bi se  i desilo da moja srednja sestra nije odlučila suprotno.

Pozdrav drage moje gospođice. What’s up? Kako se sledeće nedelje očekujem da mi knjige za četvrtu godinu stignu i krenem da spremam ispitni rok. Moj cilj je da do 21. Decembra  (sa izuzetkom 19. Decembra jer mi slavimo i Svetog Nikolu) završim i spremim ispite koje planiram da prijavim, što znači da moram da imam plan po kome radim. Ovo su nekih 10 stavki po kojima ja funkcionišem i koji su se za mene pokazale kao najbolje i sa kojima sam dostigla najbolje rezultate. Naravno da kao pravi buntovnik uvek prekrđim neko pravilo ali manje više se trudim da se držim ovoga jer verujte mi do gotov prošle godine sam stvarala sebi veliki problem sa lošom organizacijom, kada sam krenula da postavljam sebi pravila počela sam lakše da učim. Pa  bez većeg odugovlačenja,

Let’s go😉

Pozdrav drage moje gospođice.  Prosto mi je teško da verujem da se danas navršava DVE godine kako bologujem. Nije zapravo moj prvi post ikada objavljen desetog novrembra. Međutim ta dva posta, neki moj pokušaj kritike društva su izuzetno loši i tada nisam ni nameravala da blogujem. Nameru da postanem bloger i da se ozbiljnije posvetim tome dobila sam tek 10. Novembra 2014. Godine. Međutim o tim počecima čitajte kilikom OVDE u postu za prvi blogo-rođendan. Ono što mogu da kažem je da je moja druga godina blogovanja prošla mnogo bolje od prve. Mnogo više ljudi posećuje blog, mnogo prijatelja sam stekla zahvaljujući ovoj godini a ja sam konačno raskrstila sa temama koje me ne interesuju ne pokušavajući da budem ono što nisam.

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Za danas je bilo u planu da pišem recenziju knjige „Divljina“ Šeril Strejd. Međutim shvatila sam da baš i nemam šta da napišem o ovoj knjizi. Zašto? Ovo jeste jedna lagana knjiga, i lepo i čitko napisana i dleuje kao putovanje-to stoji. Međutim ova knjiga bi trebala da meni pokaže autorkin put od nekog ko je skrenuo sa staze do nekog ko je zahvaljući pešačenju kroz divljinu Pacifikče Kreste ponovo našao sebe. Međutim to se nije desilo. I mada autorka jasno iskazuje emocije zbog gubitka majke i koliko joj je teško palo na neki način pravdajući sebe za kasnije postupke (uzimanje narkotika, varanje čoveka koji je obožava...)  ja to tako nisam doživela. Šeril Strejd je bila mojih sadašnjih godina kada je ostala bez majke. Meni je bilo nepunih 12 kada sam ostala bez svoje, 14 kada sam se razbolela od leukemije. Međutim nikada mi nije palo na pamet da žalim sebe zbog toga. Nikada nisam postala problematično dete, jer sam znala da je ma koliko teško sve to deo života. I šta sada, šta je tu je. Znam da će mnogi prevrtati očima što o tako ozbiljnoj temi pristupam ovako hladno, ali  to je život. U neku ruku ovo je „Jedi, moli, voli“ za ljude koji su švorc. Uzrok i cilj nikada ne opravdavaju sredstvo, budite sigurni u to. Umesto da vam pišem o knjizi daću vam deset saveta koji su meni olakšali  život i koji možda vama pomognu. Skoro sam počela da gledam divnu seriju „This is Us“ (u petak čitate o njoj) i posotoji jedna rečenica koja je tako opis života i kako ga treba živeti a koja mi se mnogo dopada „Ne postoji limun, toliko kiseo od koga ne možeš da napraviš nešto što barem podseća na limunadu“ pratite to pravilo i pomoćiće vam a možda i neki od sledećih saveta.

Neplanirano objavljujem ovaj post jer imala sam inspiraciju pa sam poželela da je podelim sa vama. Naime ovo je moja originalna, kratka, autorska priča i zaista bih volela kada bi ste mi rekli šta o njoj mislite. Sve kritike i sugestija su dobrodošle. Svi događaji su izmišljeni.

Ovu temu sam započela još prošlog meseca u okrviru mesečne šolje kaka, međutim nisam je realizovala tamo jer imam po prilično ovome da kažem, kako nemam trenutno vremena za rubiriku (sledeće nedelje ide obavezno) ovo je idealan dan da je objavim. Želela sam da podelim moje iskustvo sa talentima, ali i izrazim neko mišljenje o talentima  i umetnosti (po malo) generalno. Da pomenem da samo iznosim svoje mišljenje koje nije attack na blio koju personu,  niti smatram da je moje mišljenje   nužno dobro ili loše pa ne primajte k srcu već samo gledajte kao jedan pogled na svet.