Pre oko nedelju dana, da vas ne slažem, sedim ja kući i dosađujem se. Već mi je svega preko glave, dosada polako počinje da bude sastavni deo mog dana, nakon što sam završila sa spremanjem ispita ne znam šta ću sama sa sobom, a napolju je ledeno pa svaki put kada bih izašla iz kuće odlučim da „je ipak bolje da ako ne moram ne idem“ a zatvoreni prostor uzima maha. Postajem sve nervoznija. I netipično smirena Sara besni na celu kuću i puca za svaku sitnicu (i ne nisu „ženski problemi“ jer kod mene ti problemi se ispoljavaju samo prvi dan kada me malo boli glava i četvrti kada me isto malo boli glava jer prestaju inače ja tih problema nemam).
Svaki dan planiram „popravku“ svog života, ali da moje navijanje alarma u 10 sati ujutru uvek postane spavanje sa telefonom u ruci do jedan, a moje obećanje da ću leći maskimalno do dva se pretvori u izležavanje po krevetu barem još dva tri sata. I ako nisam nesrećna shvatam da monotonija preuzima veći deo mene ali je ignorišem - maksimalno. I bilo je to tako, sve do prošle subote.
Dan kao i svaki drugi, ja ležem priodno ujutru očekujući da ću se nekim čudom probuditi možda ranije nego što sam očekivala (a znam duboko u sebi da neću) što bi se i desilo da moja srednja sestra nije odlučila suprotno.
