Čudno je sad kad treba ovo da kucam bez obzira što sam poslednji post kucala pre manje od nedelju dana, nekako ne umem da se snađem. Uglavnom to nije bitno. Pozdrav dragi ljudi What's up? Pre svega srećna vam nova godina i želim vam da vam ova godina donese puno dobrih stvari ali izad svega imajte na umu da ne zavisi to od godine već od vaše mentalne stabilnosti i vaših odluka koje donesete. Dakle želim vam pre svega zdravlja-psihičkog i fizičkog.

Ovo je jedan od postova koje uvek vagam da li da pišem ili da ne pišem. Uvek preovlada da pišem, jer uvek budu čitani. Pa ako već volite ovaj tip postova, evo mene i evo posta. 

Ovu priču sam napisala pre dve godine, izgledala je drastično drugačije nego što sada izgleda. Pre par dana sam je izmenila i sada sam zadovoljna kako izgleda pa sam zbog praznika želela da je podelim. Znači mi svaka iskrena kritika i komentar i retko kad imam tremu kada objavljujem post kao što imam sada. Nadam se da će vam se dopasti!

Ljudi žive život po principu-nikad ne reci nikad. Ja lično nisam najveći vernik u ovo pravilo, prosto i ako će me ovaj tekst u neku ruku demantovati ja istinski verujem da za neke stvari zaista postoji nikad -nikada neću ukrasti, nikada neću ubiti, nikada neću izdati svoju čast i ponos...znate sve je to nikad i u svakom slučaju to kod mene još uvek  važi za zaista nikad. Međutim jedno od mojih nikad (ili preciznije verovatno nikad) bilo je sledeće :

Pozdrav ljudi. What's up? Dugo nisam pisala nikakv story time, a kako je jun prošao i vreme prijemnih i upisivanja na fakultet je  prošlo, mislila sam da se vratim  4 godine unazad i taj 30. jun  kada sam se ja sa diplomom ekonomske škole zaputila u Beograd na polaganje prijemnih ispita.  Moje "avanture" u Beogradu trajale su kratko ali bilo ih je dovoljno da se ispiriča par priča. Ja za vas imam 3, a ovo je prva u nizu i govori o jednom malom događaju. Pa to je sve što treba da znate pre no što počnem,

Pozdrav drage moje gospođice. What’s up? Kako se sledeće nedelje očekujem da mi knjige za četvrtu godinu stignu i krenem da spremam ispitni rok. Moj cilj je da do 21. Decembra  (sa izuzetkom 19. Decembra jer mi slavimo i Svetog Nikolu) završim i spremim ispite koje planiram da prijavim, što znači da moram da imam plan po kome radim. Ovo su nekih 10 stavki po kojima ja funkcionišem i koji su se za mene pokazale kao najbolje i sa kojima sam dostigla najbolje rezultate. Naravno da kao pravi buntovnik uvek prekrđim neko pravilo ali manje više se trudim da se držim ovoga jer verujte mi do gotov prošle godine sam stvarala sebi veliki problem sa lošom organizacijom, kada sam krenula da postavljam sebi pravila počela sam lakše da učim. Pa  bez većeg odugovlačenja,

Let’s go😉

Pozdrav drage moje gospođice.  Prosto mi je teško da verujem da se danas navršava DVE godine kako bologujem. Nije zapravo moj prvi post ikada objavljen desetog novrembra. Međutim ta dva posta, neki moj pokušaj kritike društva su izuzetno loši i tada nisam ni nameravala da blogujem. Nameru da postanem bloger i da se ozbiljnije posvetim tome dobila sam tek 10. Novembra 2014. Godine. Međutim o tim počecima čitajte kilikom OVDE u postu za prvi blogo-rođendan. Ono što mogu da kažem je da je moja druga godina blogovanja prošla mnogo bolje od prve. Mnogo više ljudi posećuje blog, mnogo prijatelja sam stekla zahvaljujući ovoj godini a ja sam konačno raskrstila sa temama koje me ne interesuju ne pokušavajući da budem ono što nisam.

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Za danas je bilo u planu da pišem recenziju knjige „Divljina“ Šeril Strejd. Međutim shvatila sam da baš i nemam šta da napišem o ovoj knjizi. Zašto? Ovo jeste jedna lagana knjiga, i lepo i čitko napisana i dleuje kao putovanje-to stoji. Međutim ova knjiga bi trebala da meni pokaže autorkin put od nekog ko je skrenuo sa staze do nekog ko je zahvaljući pešačenju kroz divljinu Pacifikče Kreste ponovo našao sebe. Međutim to se nije desilo. I mada autorka jasno iskazuje emocije zbog gubitka majke i koliko joj je teško palo na neki način pravdajući sebe za kasnije postupke (uzimanje narkotika, varanje čoveka koji je obožava...)  ja to tako nisam doživela. Šeril Strejd je bila mojih sadašnjih godina kada je ostala bez majke. Meni je bilo nepunih 12 kada sam ostala bez svoje, 14 kada sam se razbolela od leukemije. Međutim nikada mi nije palo na pamet da žalim sebe zbog toga. Nikada nisam postala problematično dete, jer sam znala da je ma koliko teško sve to deo života. I šta sada, šta je tu je. Znam da će mnogi prevrtati očima što o tako ozbiljnoj temi pristupam ovako hladno, ali  to je život. U neku ruku ovo je „Jedi, moli, voli“ za ljude koji su švorc. Uzrok i cilj nikada ne opravdavaju sredstvo, budite sigurni u to. Umesto da vam pišem o knjizi daću vam deset saveta koji su meni olakšali  život i koji možda vama pomognu. Skoro sam počela da gledam divnu seriju „This is Us“ (u petak čitate o njoj) i posotoji jedna rečenica koja je tako opis života i kako ga treba živeti a koja mi se mnogo dopada „Ne postoji limun, toliko kiseo od koga ne možeš da napraviš nešto što barem podseća na limunadu“ pratite to pravilo i pomoćiće vam a možda i neki od sledećih saveta.

Neplanirano objavljujem ovaj post jer imala sam inspiraciju pa sam poželela da je podelim sa vama. Naime ovo je moja originalna, kratka, autorska priča i zaista bih volela kada bi ste mi rekli šta o njoj mislite. Sve kritike i sugestija su dobrodošle. Svi događaji su izmišljeni.

Ovu temu sam započela još prošlog meseca u okrviru mesečne šolje kaka, međutim nisam je realizovala tamo jer imam po prilično ovome da kažem, kako nemam trenutno vremena za rubiriku (sledeće nedelje ide obavezno) ovo je idealan dan da je objavim. Želela sam da podelim moje iskustvo sa talentima, ali i izrazim neko mišljenje o talentima  i umetnosti (po malo) generalno. Da pomenem da samo iznosim svoje mišljenje koje nije attack na blio koju personu,  niti smatram da je moje mišljenje   nužno dobro ili loše pa ne primajte k srcu već samo gledajte kao jedan pogled na svet.

Pozdrav drage moje gospođice, kada sam vam najavljivala post za sledeću nedelju rekla sam da ću recenzirati Džejn Ejr, međutim moram da odložim to jer se kreči stan, ja sto puta ustajem da pomognem i htela ili ne nemam vremena. Pa sam rešila da vam pišem Story Time. Za raziklu od prošlih koji su se desili na Malti (biće još takvih ali za promenu) ovaj se desio kada sam bila mnogo manja u mom gradu. I jedna je anegdota koja se u mojoj porodici preričava od kada sam bila klinka, ovo je priča o mom neukrotivnom divljem duhu i mojim neiscrpnim fiks i idejama.

Kada prvi septembar dođe, nekako išli ili ne išli u školu, koliko god da smo mladi ili stariji (ne stari to nemam nameru da napišem) ne možemo a da nas ne asocira na prvi dan škole. Živim sa dve mlađe sestre, jedna polazi u drugu godinu srednje škole dok druga polazi u šesti razred, pa kod mene u kući u svakom slučaju vlada školska atmosfera (svako ko ima mlađeg brata/sestru zna kako je to), što me je nateralo da se barem u ovom postu prisetim svojih školskih dana. Kroz ovaj post  želim da vama mlađima dam par saveta koji mogu da vam koriste kroz školovanje ali i podelim svoje iskustvo sa školskim danima,  i ako jednoj osobi pomognem smatram da sam uspela.