💕🎂🎉🎁🎀Happy Birthday Mademoiselle S.🎂🎉🎁🎀💕

Pozdrav drage moje gospođice.  Prosto mi je teško da verujem da se danas navršava DVE godine kako bologujem. Nije zapravo moj prvi post ikada objavljen desetog novrembra. Međutim ta dva posta, neki moj pokušaj kritike društva su izuzetno loši i tada nisam ni nameravala da blogujem. Nameru da postanem bloger i da se ozbiljnije posvetim tome dobila sam tek 10. Novembra 2014. Godine. Međutim o tim počecima čitajte kilikom OVDE u postu za prvi blogo-rođendan. Ono što mogu da kažem je da je moja druga godina blogovanja prošla mnogo bolje od prve. Mnogo više ljudi posećuje blog, mnogo prijatelja sam stekla zahvaljujući ovoj godini a ja sam konačno raskrstila sa temama koje me ne interesuju ne pokušavajući da budem ono što nisam.



U to ime delim sa vama priču koju, ako Bog da nameravam da pretvorim u nešto više a daću vam dve glave koje sam napisala (a ima ih desetak). Ovo je samo skelet priče vremenom je možda promenim ali se nadam da je dobar početak. Hvala što me čitate, a sada uživajte.

Celokupan naziv potencijalne „knjige“ još uvek nemam. Međutim poglavlja imaju nazive. Inspiracija za priču je došla nakon gledanja „Pirata sa Kariba“ gledajući Elizabet na palubi broda priča je došla sama i spontano pa sam u sred noći  ustala i krenula da je pišem. Kao i sve moje junakinje i ova je feministkinja potokovana snovima za slobodu, pa stoga motivi u ovim glavama ne treba da iznenađuju.

1. Početak

  Bila je to godina 1907. Prolećni dan kao stvoren za plovidbu a neustrašivi „Borac“  pod vođstvom mladog, i perspektivnog kapetana Eliota Mejera fino je plovio morem. Ljudi su bili jako srećni zbog ovog putovanja, osim toga nije bila mala stvar ploviti do obala velikog Njujorka.
 Vazduh je bio opijen mirisom okeana, mirisom soli koji je neke putnike vraćao u život dok je pak one druge razarao ne uspevajući da im pomogne u lečenju morske bolesti koja je već sada bila prisutna.  Elegantna gospoda, u belim rukavicama, stajali su kraj palube držeći pod ruke lepe gospe u odorama koje su zaustavljale dah. Na Borcu si uvek mogao da nađeš prijatno društvo, na tako dugoj plovidbi niko nije sam, posebno ne mlada žena. Neženja na brodu je bilo, i uvek se mogao naći neki od njih ili po koja radoznala žena  za čašicu razgovora i odvraćanja misli od  mučnine koju bi talasi povremeno izazvali.
  Silueta u crnoj, elegantnoj, haljini stoji i zamišljeno gleda u more. Crna haljina različitih vezova po njoj lepo isitiče njenu vitku figuru i visinu koja je krasi a crni šešir na njenoj glavi odražava njenu visoku klasu. Njen stav merilo je gracioznosti koju poseduje. Njeni riđi talasi lepo očešljani padaju preko ramena dok joj sunce obasjava lice prekrivajući smeđe oči. Ta siuleta je Rajli Smit, barem su tako čuli ljudi iz posade. Rajli, devojka bez prošlosti, devojka koja ostaje misterija od kada je kročila na brod. Ali Rajlina priča ne kreće sa njom, Rajlina priča kreće sa, Šarlot.

2.Kada su snovi drugačiji 

  Ledi Šarlot Bristol bila je kćerka lorda Majkla Bristola. Nije bilo mnogo ljudi u Engleskoj koji nisu znali ko je Majkl Bristol. Bio je veliki čovek ali i veliki ratnik. Mnogi vojnici i danas na pomen njegovog imena osećaju zahvalnost za to što im je spasio život. Bio je u dugogodišnjem braku sa  ledi Marion, Francuskinjom, kćerku jednog lekara. Majkl i Merion su u braku imali petoro dece. Najstariji sin preminuo je samo par meseci nakon dolaska na svet i lord Majkl se od toga nikada nije oporavio. Nakon toga došla je Elizabet pa za njom Emili potom Majkl II a Šarlot je bila njegovo najmlađe dete. Nejn brat i sestre su već bili u brakovima, onako kako je Majkl i želeo za njih. Elizabet je bila udata za Škotskog vojvodu, Džejmsa Gala, Emili za Irskog oficira Kolina O Nila dok je Majkl doveu kuću Kerolajn kćerku jednog od oficira njegovog oca i sa njom je imao blizance.
  Ako je trebala da se žali na nešto u svom životu, istinu govoreći, Šarlot to zaista nije mogla. Odrastajući u palti Bristol u Griniču, dovoljno blizu Londona da može da ga posećuja kada želi, a dovoljno daleko od gradske gužve, njene privilegije bile su daleko veće od onih koje obične devojke imaju. Otac joj je omogućio najbolje obrazovanje, išla je u škole za devojke, govorila tri strana jezika,svirala je klavir i gitaru, i citirala velike književnike. Njena porodica ju je uglavnom volela, njen brat se nije slagao sa  njenim stavovima kao ni sestra Elizabet ali to nikada nisu otvreno pokazivali. Šarlot je uživala u svojim danima provedenim u porodičnom domu čak i više nego u internatu u kome se školovala. A od kada su se rodil Ana i Endru, deca njenog brata, trudila se da provede što više vremena sa njima. Tog juna navršila je 18. Godina i već u ranu jesen te 1906. godine promene su bile u vazduhu.
  Debitanskom balu radovale su se sve devojke  koje su pripadale višim staležima. Bila je dobra pilika da se obuče najlepša toaleta i da muzika svira samo za njih. Iznad svega bila je sjajna prilika da se upozna potencijalni buduću suprug što je svaka devojka videla kao najviši cilj. Ne i Šarlot, za nju brak je bio kako je govorila „još jedan dan života koji slaviš a zapravo ti se tog dana život završava.“ Niko nije uzimao  Šalot za ozbiljno, čvrsto su verovali da kada odraste počeće da gleda stvari drugačije, što se nikada nije obistinilo.
„Ledi, ledi probudite se“ glas žene iz posluge osvešćavao je Šarlot.
„Danas je dan debitanstkog bala morate biti budni. Danas će Vas zvanično predstaviti društvu“
„Još je rano Anabel, osim toga onaj koga treba da budiš su tvoj lord i ledi. Ne mene. Ovo je njihov dan, velika i dobra šansa da se oslobode najmlađeg deteta.“
„Ne govorite tako moja ledi, pa ko zna kakvog će te mladića privući“
„Da, da“ mrmljala je Šarlot.

  Ali dužnost je bila dužnost i dopalo joj se ili ne, Šarlot je morala da stisne zube i da je ispuni. Debitanski bal bio je veličanstven, onakav kakav je bio svake godine. Puno maladih plemkinja odevene u pelepe haljine nadalo se da će neki od neženja odabrati baš njih. Svaki od njih u dvorani bio je san za većinu mladih žena, ali svi oni bili su manje važni naspram njega. Aleksander, princ Švedske bio je ono što je svaka od njih želela da dobije. Kralj Alfred insistirao je na braku koji bi stvorio savez dve države, kako je njegova starija kćerka Agnes  već je bila udata, a Aleksander je bio mlad i budući kralj, odluka je pala da se on oženi jednom od Engleskih devojaka. Mlad, plavih uvojaka i bistrih plavih očiju, bio je dobar komandir sa samo dvadeset godina. U belom odelu  sa zlatnim nitnama bio je ostvarenje sna za svaku ženu na balu, osim nje. Šarlot nije mogla da porekne da princ ima šarm i da je jako dobra prilika, ali ništa u vezi njega nije bilo dovoljno da joj se ideja o životu kraj tog čoveka pojavi u glavi. Zaokupirana tim msilima nije ni obratila pažnju kada joj je prišao:

„Ledi Bristol“

„Dobro Vam veče prinče.“

„Molim Vas zovite me Aleks. Želim da vam budem prijatelj, a prijatelji se ne oslovljavaju formalno.“

„Drago mi je da se upoznajemo Aleks. Ako smo prijatelji onda me Vi me možete zvati Čarli. Tako me zovu prijatelji“

„Čarli, nije  li veličanstvena noć?“

„Veličanstvena je dragi Aleks, to joj ne mogu osporiti. Mogu li da pitam kako ste znali ko sam?“

„Oh čuo sam piče o vama. Rekli su da ste jedina devojka kose boje vatre ovde, znate kraljevske devojke vole da se raspirčaju“

„Piče? Kakve vas priče dovode meni Aleks? “

„Kažu da ste kao brza reka. Divlji i neukrotivi.“

„Priče koje kruže nisu tračevi dragi moj, naprotiv veoma su isitnite“

„Pa nadam se da nije neprijano da pitam za jedan valcer kada se već srećemo?“

„Prinče. Zadovoljstvo je moje“

  I igrali su a on je, mada ni sam nesvestan zašto bio očaran njom, tim pre što je tečno govorila jezike njegove zemlje. Bila je to retkost za ženu iz Engleske. Šalot,mada nije želela da prizna, nije mogla da porekne da joj je pažnja ovog mladića prijala. Ipak se nadala da ni jedan od momaka neće tražiti njenu ruku a duboko u sebi znala je da je agonija tek počela. 

  Prošlo je tek mesec dana kada ju je probudila majka. Nije bilo često da Marion budi svoju decu, i mada je godine provela u Engleskoj njen govor je idalje bio loš te je neretko sa njima govorila na francuskom, pa je tako bilo i ovog jutra kada je sva uzbuđena saopštila Šarlot da je princ tražio njenu ruku i da želi da mu ona bude supruga. Ali ta vest, ona koja bi usrećila svaku devojku u zemlji, nije izazvala kod Šarlot emocju sreće. Izazvala je gađenje i negiranje. Otići daleko na sever da budeš žena budućeg kralaj značilo je reći zbogom slobodi. Znači biti nadgledan konstano od nekog koga ne poznaješ i ne voliš. Značilo je okreatanje leđa slobodi. Bila je odlučna da o tome razgovara sa ocem, kojem je jasno stavila do znanja da  ona njega niti zna, niti voli, niti želi da se uda. Sa Majklom nije bio mnogo rasprave, takvu priliku joj neće dozvoliti da propusti. Napomenuo joj je da nije ni prva ni poslednja koja se udala protiv svoje volje i da će se venčanje održati.
 Venčanje je bilo isplanirano za rano proleće, kako bi se izbegle velike Švedske zime, vreme je činlo se, prolazilo brže nego ikada a nije bilo dana da joj nisu čestitali. Neki su od srca želeli da provede život u sreći, dok su njene, nekada dobre drugarice povremeno govorile kako je njen otac dao vleiki miraz princu da je oženi. Ali ni jedna od tih priča nije bila važna jer je ona preživljavala sopstveni pakao. Stajajući u jednoj od sala njenog doma ogledala se dok su joj krojačice prepravljale model venčanice i sve što joj je bilo u gavi bila je misao da bi haljina trebala da bude crna, jer taj dan će deo nje umreti.
 Venčanje se bližilo a samo dve nedelje  pred tog čina, otac je rešio da joj da odmor kako bi se psihički sremila i poslao je u Dabiln da poseti Emili. Kolin, Emilin suprug je te nedelje je bio na dužnosti  u Londonu i seste su imale dovoljno vremna da provedu zajedno i nadoknade vreme za koje se nisu videle. Šarlot je svakako odlazila daleko, dalje i od Elizabet pa je to značilo da se neće često viđati.
  Imanje na periferiji Dablina bilo je veliko i prostrano. Kuća je bila velika a zelenilo i priroda koja ih je okruživala bili su idealan beg od realnosti. Emili je uvek bila mešavina Šarlot i Elizabet. Poput Šarlot i ona je volela divljinu i život bez mnogo pravia, ali baš kao i Eliabet bila je kućni tip i neko ko je poštovao dužnosti koje su joj date. Emili je veselo pokazivala setri kako je uredila kuću, pričajući joj o životu ljudi koji žive tu, temperamentu ljudi iz Irkse, mestima koja joj se dopadaju. Pričala je o svemu ali Kolina je najmanje spominjala. Dani su prolazili a Šarlot je po prvi put u par meseci odvukla svoje misli i bila nasmejana. Uživala je u ovom begu od realnosti sve do večeri pre povratak kući. U tami svoje sobe u kojoj je već pred kraj gorela samo jedna sveća Šarlot se ježila od same pomsili na to što je čeka kada je izneada čula kucanje na vratima. Emili je došla držeći svećnjak u rukama i sela na njen krevet, predhodno zaključavši vrata. Po prvi put pitala je ono što je niko, od kada je objavljeno da će se udati za princa nije pitao :
„Mila moja sestrice, voliš li ti tog tvog princa?“
„Čudnovata je stvar da me to pitaš. Zapravo niko me do sada nije ni pustio da se izjasnim. Ne, ne volim prica Aleksandera ni najmanje. Niti mogu da ga volim niti želim da volim nekog kao što je on.“
„A da li je brak tvoja istinska želja?“ Šarlot je uzdahnula, ako je iskrena, biće iskrena do kraja.
„Radije bih jela pesak i kupala se u blatu“
„Onda imam nešto za tebe“ reče Emili i zavuče ruku ispod velike suknje izvlačeći iz čarapa kovertu.
„Pre dve godine imala sam istu ovakvu kartu i tada sam napravila grešku svog života ne iskoristvši je. To je karta za Borca. Znaš sigurno si čula za brod koji nakon dve godine ponovo plovi? Idi, idi što dalje, ništa na svetu nije vredno ako se svako  jutro kada se probudiš ugledaš stranca. Brod isplovljava u Liverpulu za dva dana. Voz polazi prekosutra ujutru. Ja ću ti pomoći. Ne vraćaj se kući idi što dalje, idi u Njujork tamo je budućnost obećana.“

  Emili je ostavila Šarlot da sa milslima prenoći. Šalot nije bilo lako bio je to izbor koji bi napravila između porodice i slobode. Život koji bi mogao da je dočeka u Njujorku ulivao je strah ali i znatiželju da će svakako živeti sa manjim teretom od onog što bi je čekalo kada bi postala kraljice zemlje koju ne poznaje. Odluka je pala i ujutru je dok niko od posluge nije gledao saopštila je Emili:

„Otićiču“ 

„Dobro je“ rekla je Emili sa uzdahom olakšanja. 

„Stutra ću te ispratiti na voz. Tamo kada odeš iznajmi motel“ rekla je dok je ispod stola pružala kovertu sa novčanicama koje su joj bile potrebne za narednih nekoliko nedelja. Sve što je uspela da sakupi. 

„Da li imaš isprave kod sebe“

„Da imam ih. Ali šta ćeš reći roditeljima?“

„Ne misli o tome. Samo idi. Njujork nudi šanse možda uspeš da se upišeš na neki od koledža tamo, čula sam da imaj pozorišnu režiju, to je mesto na kome bi molga da ostvariš svoje snove. Ali moraš da mi obećaš da ćeš kada se izgradiš tamo, doći ponovo kući i da ovo vreme nije poslednje što ću videti od tebe, ikada.“ 

„Obećavam“ rekla je Šarlot kojoj su se suze, mada teške jer nikada nije plakala, slivale niz lice.

„Više nisi dete Šarlot. Kada jednom zakoračiš na Borca povratka nema“

„Povratak može biti samo gori za mene. Takav povratak ja i ne želim“

Emili je dan provela pripremajući Šarlot. Osim slika svoje porodice koje je nosila. svoje gitare  i par komada garderobe, Emili joj je donela i još par komada svoje garederobe da ima u slućaju da zimu dočeka sama, nekoliko knjiga njenih omiljenih autroa. Netaknuto posuđe koje je dobila u miraz a nikada nije koristila i par komada nakita da ne zaboravi odakle je.

  Te noći Šarlot je odbila da plače nad svojim odlaskom u nepoznato, mada su emocije po prvi put bile jače od nje. Sigurna u svoju odluku i rešena da se raduje novom početku ona je zaspala nemirnim snom ne znajući kako će se osećati sutra kada bude morala da se rastane sa Emili. Roditelje nije videla a kada se vrati proćiće godine verovatno, možda ih i ne dočeka žive, ali više nije bilo povratka nazad.

U rano aprilsko jutro dve mlade žene stajale su na voznoj stanici. Emili je pružila još jedan koverat Šarlot a ona je znala šta se nalazi u njemu 

„Ne, ne mogu više da prihvatim“

„Samo uzmi. Trebaće ti a kada dođeš na tlo zameni ih za njihovu valutu“

„Uredu. Ali kada steknem nešto, vratiću ti do poslednje pare“

„Novac nije bitan. Samo stvori sebi život. I piši mi, imaš adresu zapsianu koverti, ali ne koristi svoje lično ime to bi bilo isuviše rizično. Dokle god si okružena ljudima iz Engleske tvoje lično ime može da te otkrije, zato bolje smisli novo, odmah i sada i neka ono bude zvanično  od ovog momenta pa nadalje. Kada kročiš tamo, reci da su ti isprave pale u more, da su se oštetile prilikom rapsakivanja...bilo šta ali tvoj identite mora da se promeni.“

Šarlot je nakratko zastala slušajući sestru bila je upravu mora da smisli nešto drugo. 

„Rajli Smit“ 

„Šta“ 

„Rajli Smit, zovem se Rajli Smit“

„Onda uredu. Zbogom mila sestrice ledi Šarlot Bristol, nedostajaćeš mi mnogo. Željno ću iščekivati psima moje drage prijateljice Rajli Smit.“

 Sestre su se tada pozdravile, ostavljajući tu na voznoj stanici po deo svog srca. Šarlot je imala par momenata samoće u kupeu da se sastavi. Bilo joj je jasno da nema više plakanja, situacija je onakva kakva je i može samo da gleda unapred, što je odlučno i uradila. Taj dan voz je bio pun, mnogo njih rešilo je da iskoristi put do Amerike sada kada nakon dve godine „Borac“ ponovo isplovljava. Takav brod ploviće samo jednom godišnje a tada se smatrao jednim od najlepših koji su ikada krasili more. Šarlot je imala sreće, kupe je delila sa mladim bračnim parom kojima je ovo bio medeni mesec, pa od tolike sreće nisu ni obraćali pažnju na nju. Kada je voz pristigao u Liverpul a Šarlot kako je i bilo dogovreno, uzela sobu u motlelu imala je vremena da se psihički priremi i osmisli priču koju će plasirati ukoliko neko na brodu reši da govori sa njom. Sati su bili dugi a emocije pomešane: strah,  tuga, uzbuđenje...pretili su da joj oduzmu kontrolu nad telom  i ispolje se sve odjednom. 

Kada se tog jutra ukrcala na veličanstveni Borac, koji je bio lep baš onako kako je slušala iz priča, Šarlot je polako gubila strah koji je provbitno imala. Kako je brod polako odmakao iz luke daleko od mesta koja su joj gotovo dve decenije bila dom, ona je znala da je jedan period zauvek gotov. Imala je nepunih 19 godina i bila je sama na velikom brodu, na početku 20. Veka a novi život je počeo.

                                                                                                               ~Sara Milenković

Njujork 1907. godine :)

Side notes:

• Porodica Bristol je izmišljena, i ne znam da li je takva ikada postajala
• Princ Aleksander kao i njegov otac i sestra su takođe izmišljeni, umetnička sloboda
• Imena Majkl i Merion su kao i sva imena slučajno odabrana, glava je napisana početkom prošle godine pa slučajnost sa glumcima  (Majklom Fesbenderom i Merion Kotijar) je zapravo skroz slučajna
• Palata Bristol ne postoji u Griniču i kao i sve u ovoj priči i ona je izmišljena
• Koliko znam Borac nikada nije postojao
• Trudila sam se da prepravim sve gramatičke greške, ako su neke ostale ogormno izvinjenje, tri puta sam čitala 

            Kako vam se dopalo? Da li je ok priča? Sve što vam je na umu pišite mi dole, sutra čitate o nekim serijama koje sam počela da gledam 😉

Hvala na čitanju, 

With love, S.