💜On my way to cinema (story time)🎦💜

Pre oko nedelju dana,  da vas ne slažem, sedim ja kući i dosađujem se. Već mi je svega preko glave, dosada polako počinje da bude sastavni deo mog dana, nakon što sam završila sa spremanjem ispita ne znam šta ću sama sa sobom, a napolju je ledeno pa svaki put kada bih izašla iz kuće odlučim da „je ipak bolje da ako ne moram  ne idem“ a zatvoreni prostor uzima maha. Postajem sve nervoznija. I netipično smirena Sara besni na celu kuću i puca za svaku sitnicu (i ne nisu „ženski problemi“ jer kod mene ti problemi se ispoljavaju samo prvi dan kada me malo boli glava i četvrti kada me isto malo boli glava jer prestaju inače ja tih problema nemam).
Svaki dan planiram „popravku“ svog života, ali da moje navijanje alarma u 10 sati ujutru uvek postane spavanje sa telefonom u ruci do jedan, a moje obećanje da ću leći maskimalno do dva se pretvori u izležavanje po krevetu barem još dva tri sata. I ako nisam nesrećna shvatam da monotonija preuzima veći deo mene ali je ignorišem - maksimalno. I bilo je to tako, sve do prošle subote.
Dan kao i  svaki drugi, ja ležem priodno ujutru očekujući da ću se nekim čudom probuditi možda ranije nego što sam očekivala (a znam duboko u sebi da neću) što bi se  i desilo da moja srednja sestra nije odlučila suprotno.



 -„Hajde Sara ustaj, prespava ceo dan čoveče“
„Au brate mili podne, sad sam mrtav čovek“ mislim se, u sebi i već vidim baku koja mi drži pridike kako će mi mladost proći u spavanju i svoj spreman odgovor –naustajaću se rano ceo život kada jednom budem počela da radim, kada ću da spavam ako ne sad?
Pružam ruku ka telefonu (jer neke stvari se neće nikada promeniti) na polici tik iznad moje glave uzimam i gledam. Kasno? Možda nekom ko ustaje u 7 ujutru za mene 10 ujutru je  zora praktično. Sad ja nisam od onih ljudi koji ćute kada se probude, naprotiv i nakon 2 sata sna ja mogu da meljem sto na sat, čisto da budem jasna ovde, te odmah trčim do sestre (koja priodno zna da nije trebala da me dira) da je pitam najlogičnije pitanje –zašto me je dođavola probudila ovako rano? Ona kaže da me vodi na super mesto u gradu na koktel i da sam previše zatvorena u kuću da moram da izađem.
Nevoljno pristajem da idem sa njom, par sati kasnije mrzim što sam pristala na ideju dok koračam neprometnim putem i molim Boga da u komadu stignem do kafića. Dolazim i pristajem da naruči koktel zbog kojeg smo došle tamo, pretpostavljajući da pošto moja sestra ima 16 godina, koktel je bezalkoholni.
Loša predpostavka, veoma loša predpostavka. Koktel je imao i liker i votku. Sedimo i već polako shvatam da mi ovaj izlazak iz kuće prija, čak i koktel za anti alkosa kao što sam ja koji nije bio  toliko oduševljenje počinje da poprima sasvim dobar ukus.  Shvatam da mi se jako sviđa pogled na ljude i život koji cirkuliše a koji ja zatvorena u kuću često propuštam, bez razloga. U razgovoru ona me obaveštava da se u četvrtak daje film „Vrati se Zone“ (Zona Zamfirova drugi deo) i kaže mi da bismo mogle da idemo „Ma ok, idemo“ kažem ja mada i sama nisam ubeđena u to da ću ići „zaboraviće ona to do četvrtka“ msilim se u sebi. I ta tema ostaje na tome.

Četvrtak je i Maša stiže iz škole, film ni ne spominjemo, klasična rutina se nastavlja ali nisam više toliko nervozna i zapravo izvlačim se više iz kuće.
Oko pet sati, taman nakon što sam završila „Ljubavnika ledi Četerli“ dolazi ona kod mene u sobu i kaže: „spremaj se“ gledam je sa čuđenjem „Gde čoveče da se spremam?“ kompletno zaboravivši na film, pitam je.   „Hajde, idemo da gledamo Zone“ uzdah i pomisao "ma de me nađe baš danas čoveče"ali duboko u sebi znam da ne treba da je odbijem i opet nevoljno idem, ali pod uslovom da uhvatimo taksi, ne mogu da trčim do bisokopa. Hvatamo taksi dosadni taksista zapitkuje jedno te isto pitanje dok ona odgovara a ja spremam svoje „kritičko oko“ (ili bolje rečeno naočare jer jelte na daljinu ne vidim) za film jer mi iznad svega nije bilo do bioskopa, posebno da gledam nastavak filma koji sam gledala kao devojčica u istom tom bioskopu i obožavala.
Ulazimo u salu, muzika i intro već počinju nas dve prirodno kasnimo jer ako ideš samnom budi siguran da na vreme stići nećeš. I sedamo, prvo prezirem što sam u krenula  čizmetimama (zimske čizme koje imam su jako velike) i jako mi je neudobno a onda   već od prve scene u filmu sam spremna da ga ne volim i da tražim svaku sitnicu. Situacija je sledeća - kreće film a  on nju pita šta radi a ona odgovara „premenjuvam se“ , mislim se parodija na prvi deo ali ne poričem da mi je Mane simpatičan uprkos svemu. Film polako kreće da se razvija i u jednom momentu, malom i sućušnom ja polako shvatam ja propuštam priliku.
Propuštam priliku da se zabavim i smejem sa ostalima. Propuštam piliku da dođem i opsutim se i uživam u toj energiji koju delim sa svim tim ljudima u sali. A zašto? Zato što ja po defoltu ne gledam mnogo domaće filmove? Zato što sam bila ubeđena da ne treba da izađem iz kuće? Zbog sopstvene gluposti. Polako se opuštam i hvatam sebe da propuštam piriliku da opažam detalje koje inače kući opažam, da mi ne smeta ni to što Zone nosi jednu haljinu a nekoliko dana već su prošla u filmu, ni to što bi ovo bila sasvim dobra priča da je bazirana na novim likovima umesto nastavka originalne priče Vraća mi se onaj osećaj koji sam imala nekada, davno pre nego što je internet preuzeo glavne uloge u našim životima, onaj osećaj kada gledaš prvi put u bioskopu i trudiš se da zapamtiš svaki detalj... Smejem se sa ostalim pristunim ljudima u sali, komentarišem sa sestrom tiho dešavanja a ona posebno naglašava da nije ni čudo što smo  sve tri (imamo i najmlađu sestru) temperamentne jer imamo južnu krv (baba nam je Nišlijka).
Tada sam u potpunosti sigurna da je dobro što sam se opustila i dala kritičaru u meni „slobodan dan“. I eto me tu u  sali, istoj onoj u kojoj sam pre 15 godina gledala prvi deo i strašno bila zaljubljena u Vojina Ćetkovića, i delim tu jednu pozitivnu energiju sa svim tim ljudima koji su tu i koristim  svaki minut jer zaista da li je toliko bitno opaziti svaki detalj kada si u bioskopu ? Kada čovek promeni pogled pretpostavljam da počena da gleda pozitivne aspekte svega onoga što inače ne bi gledao tako. Tako shvatam da mi se muzika veoma dopada (ona koja vuče na starogradske ne truba, toliko se nisam opustila da mi se truba dopadne), da su pojedine šale jako smešne i da je iznađujuće jako lep i kvalitetan snimak, koji daje osećaj vremena.
Film se zavšava, ljudi aplaudiraju a, mi izlazimo iz sale. Vraćamo se kući i kao nekada prepričavamo filmske anegdote, citiramo likove i komentarišemo ljude koji su pored i iznad nas razgovarali o filmu.  Sneg i klizav put mi više ne smetaju toliko, dok dajem svečano obećanje da neću više toliko izbegavati odlaske u bioskop, smejemo se dok stižemo kući i pričamo baki događaje, i ja sam srećna.

Ovo je bio jedan doživljaj filma  ali iz story time, rubrike jer kada sam ga gledala nisam gledala iz krtičkog ugla. Mogu da vam kažem da uprkos tome što ja ne volim domaću kinematografiju (ali originalna „Zona Zamfirova“ je film koji jako volim tim pre što me podseća na detinjstvo. Knjigu sam jedva pročitala koliko mi je težak bio jezik), i uprkos tome što me nervira potenciranje da žena mora da bude majka i domaćica sve sklopljeno u ovaj film mi je bilo ok. Nije najbolji na svetu (daleko od najgoreg) i da bilo je par deonica koje sada kad vratim mogu da kažem da mi se nisu dopale ili su bili neptrebne ali nije bilo strašno. Glumicu koja glumi Zone nikada pre nisam gledala, na početku je bila jako loša posle toga sasvim solidna, da i njene haljine su me podsetile (kasnije u toku filma) na Keiru Najtli iz „Opasnih metoda“ takođe  ono što joj je nedostajalo je Zonina drskost jer (koliko se ja sećam) Zona jeste devojka puna sebe, a Katarina Radivojević je to itekako imala. Milana Vasića jesam gledala ranije ali  on me je oduševio, on je meni bio čar ovog filma zaista divan Mane (ali ne želim sa Vojinom da ga poredim, ipak je on bio moj prvi crush na domaćem filmskom platnu) nisam ni znala da imamo ovako dobre mlade potencijale. Jako lepa muzika (izuzev trube), lepa scenografija. I sama činjenica da su se setili da naprave nešto što nije film o sportu me usrećuje, pun pogotak bi bio da nije „nastavak“ filma već da su likovi kompletno novi. I ne mogu da kažem ništa negativno,  pojma nemam možda i jeste ta južna krv koja me tera da volim ovu priču.
Najbitnije od svega –ja sam shvatila da moram da pustim sebe da provodim više vremena van kuće, da mi je to preko potrebno i da bioskop jeste lep doživljaj. Samim tim moja ovonedeljna „preporuka nedelje“ biće –odlazak u bioskop, ako vam se pruži prilika idite u bisokop (ne mora da bude ovaj film) u pozorište ma gde god izađite i provedite vreme van kuće ne pokušavajte da prebacite sve na hladne dane iskoristie najbolje od života. 

Da li ste vi gledali? Kako vam se dopao? Sve što vam je na umu pišite mi dole.

Hvla na čitanju,

With love, S.