Put koji vodi do ostvarenja sna (noć u operi)

Ovu priču sam napisala pre dve godine, izgledala je drastično drugačije nego što sada izgleda. Pre par dana sam je izmenila i sada sam zadovoljna kako izgleda pa sam zbog praznika želela da je podelim. Znači mi svaka iskrena kritika i komentar i retko kad imam tremu kada objavljujem post kao što imam sada. Nadam se da će vam se dopasti!

Sneg joj je svetlucao pod nogama, dok ga je ona gazila svojim malim stopalima odevenim u braon čizme. Radovala se svakom trenutku provedenom na ulicama grada po ovom promrzlom danu. Slabo osvetljena ulica otkrivala je tragove kočija koje su prolazile tim putem, tragovi koji su se ukrštali nestajali bi po snegu a onda su se nastavljali tamo gde je svetlost bila jača. Ona je sve to gledala sa radošću na način na koji samo dete ume da gleda.

Kuće od sive cigle prekoputa činile su se gotovo spojene, prozori sa belim čipkanim zavesama bili su uglavnom zamračeni. Verovatno su neki od thih stranaca, koje nikada neće upoznati otišli na počinak i sada spavaju mirnim i ušuškanim snom dok napolju hladan mraz usporava korake a sneg kočije i dok hladnoća nemilosrdno štipa obraze. Neki od njih su, mislila je u sebi, verovatno kao i ona te večeri, krenuli u operu u želji da prisustvuju  rađanju nove Karmen- Vajolet Braun, devojke koju su prozvali novom divom londonske opere.

Te večeri mnoštvo stanovnika prestonice se zaputilo ka operi kako bi čulo njen glas a među njima u pratnji guvernate bila je i Stela Lorens, mlađa kćerka Majkla Lorensa. Steli je bilo deset godina i mada je bila svesna da njen otac kao jedan od najboljih arhitekta uvažava dobar položaj u londonskom društvu sanjala je o tome da jednog dana i sama zapeva u operi, često slušajući o divama raskošnog glasa koje su publiku često ostavljale u suzama. Njena baka nije odobravala, govorila je Steli da to nije mesto za nju, međutim Stela je verovala  je da sada na gotovo samom kraju 19. veka, žene imaju veću slobodu izbora i da je ovo 1890. godina, a da je vreme njene bake davno prošlo. 

Mlada Stela je krenula kočijama ka operi, međutim pri ulasku u malu, mirnu ulicu, zatražila je kočijašu da stane i sačeka ih na prvoj raskrsnici, na čudan način opijena ovom malom uličicom. Stela Lorens je po prvi put osećala slobodu i želela je da ta sloboda potraje, retko je imala priliku da šeta van svog kraja, pa je iskoristila šansu koja joj se pružila i oduševljeno posmatala ovo malo izolovano naselje. Taj dan roditelji nisu pratili Stelu, otac je morao da radi do kasno dok je majka bila preokupirana spremanjem venčanja njene osam godina starije sestre Elizabet, ali Steli nije smetalo, naprotiv već je navikla da vreme provodi sa guvernatom koja ju je razumela bolje nego rođena majka i sa kojojm se odlično slagla. Sve joj je delovalo magično, gotovo nestvarno, njene krupne svetlo-zelene oči divile su se okruženju ovog mirnog dela grada, uličnim psima koji su prolazili tim putem tražeći zaklon od hladnoće, kućama, čak i oronulom starom točku koji je ostao u jednom ćošku nakon neke nesreće. Divila se kapijama okićenim prazničnim venčićima napravljenim od bora i velikim crvenim mašnama na njima. Stela je volela praznike i prazničnu atmosferu, zapravo vreme praznika bio je jedan od retkih perioda u godini kada se Steli činilo da njen dom ne izgleda pustinjski prazno i ogromno. Ogromna jelka puna šrenih ukrasa i pokloni ispod nje, kamin i vatra koja je grejala prostoriju davali su kući toplinu, onu koju obično nije imala.

Kako se bližila raskrsnici gde će, htela ili ne, morati da se vrati u kočiju kako bi stigla u operu u maniru koji je priličio jednoj mladoj gospođici, sve više je pokušavala da zapamti svaki detalj ove male uske ulice Skakutala je i radovala se životu tek povremeno proveravajući da nije uprljala svoj crveni kaput ispod koga je navirala ružičasta haljina. Velika pletena kapa, prekrivala je njene smeđe uvojke koji su lagano padali na tkaninu.

Kada su stigle do kočija, mlad čovek plavih očiju izađe i kroz osmeh je upita:

-„Gospođice Stela, možemo li da nastavimo?“

Nevoljno, ali poslušno ona uđe unutra zajendo sa guvernatom. Samo par minuta kasnije stigle su u operu. Ona tada shvati da je došla u jedan potpuno drugačiji svet. Svet koji je u kasnim večernjim časovima bio veoma živ. Mlade devojke u prelepim toaletama skrivale su pogledde iza velikih lepeza, momci odeveni u svečana odela stajali su zajedno na stepeništu povremeno razmenjujući osmehe i poglede u suprotnom pravcu. Stela se pitala da li i njena sestra tako gleda Henrija Svaki put kada bi ih videla zajedno izgledali su kao dva keramička kipa iz njihove bašte, ovaj prizor je bio potpuno drugačiji i jako joj se dopadao.

Opera je počela a Steline misli otleteše daleko od male ulice i mladog sveta koji je upravo videla, njene oči ostale su prikovane na devojci koja je svojim moćnim glasom unosila duh u prostoriju. Sve što je bilo važno bila je njena emocija i snaga u glasu. A Stela je od srca poželela da jednog dana bude kao i ona.

Kada se sve zdavršilo, ona se obrati guvernati:

-„Ana. Kako se postaje operska umetnica?“

„Pre svega morate da imate nekog da Vas nauči, to su godine i godine vežbanja glasa...“

„Ana, kada je odrastem, šta će biti moj poziv u životu?"

„Verovatno će Vam za par godina naći muža, i udaćete se, ali ne mora da znači Vi imate obrazovanu majku što je prava retkost i možda će Vam dozvoliti da imate zanimanje“

„Ali ja nisam Elizabet. Ja ne želim da se udam i imam samo muža. Želim da budem kao ona. Kao Vajolet"

„Gospođice Stela ako je to ono što istinski želite, mislim da je vreme da odnesemo ovaj buket cveća gospođici Vajolet možda ima neki savet".

Vajolet Braun ih je dočekala iza scene, odavala je potpuno drugačiji utisak bez ogromne haljine i velike plave perike, imala je riđu kosu i Steli se delovalo da izgleda mlađe:

-"Zdravo mlada damo. Ja sam Vajolet"

"Stela" rekla je kroz osmeh.

"Stela. Imaš ime prave zvezde"

Sneg ponovo veje. I ponovo jedna devojčica veselo korača. Plavi kaput je pomalo mokar od čestog spuštanja da dodirne sneg dok joj svetlo-plava kapa štiti plave uvojke. Iza nje ide lepa žena koja nevoljno korača po snegu.

„Požuri mama“ devojčicin glas zove

„Tvoja tetka nije morala baš o ovom putu da ti priča“ komentariše žena pomalo ljuta što ne može da je stigne.

Devojčica se zaustavlja:

„Misliš li da će biti dobra?“ 

„Tvoja tetka? Draga moja Estel ako u nešto verujem to je da ona ne može da pogreši" govori joj žena ljubeći je u promrzli obraz.

Ponovo je zima i ponovo jedna desetogodišnja devojčica gleda operu. Dvadeseti vek je već uveliko stigao i ljudi se ponovo okupljaju da gledaju novu Karmen. Ceo London je pričao o njoj, o naslednici Vajolet Braun. O Steli Lorens, novoj zvezdi opere koja te večeri zavodi ceo svet i svojim moćnim vokalom i emotivnom glumom. Aplauz se širi pozornicom a nakon što što se zavesa podigne kako bi se trupa poklonila publici ona prilazi ivici pozornice i diže ruku:

-"Pre nego što završimo, postoje par osoba za koje smatram da zaslužuju da čuju moje hvala. Ovo je kao san. Pre svega hvala svima vama koji ste večeras ovde, nadam se da ste proveli prijatno veče. Mojim roditeljima, mami koja me večeras gleda ovde u publici. Mom ocu koji me verovatno gleda negde odozgo. Mojoj sestri Elizabet i mojoj naslednici -mojoj sestričini Estel koja će mene jednog dana naslediti ovde. Mojoj bivšoj guvernati Ani koaj me je prvi put dovela u operu i podržala moj san. Kada sam mislila da ne mogu da pustim svoj glas jedna osoba mi je rekla da je moj glas uvek jači od mog bola, i bila je upravu zato iznad svega hvala Vajolet Braun, mojoj mentorki koja me je uzela za učenicu još od onog dana pre 12 godina kada sam prvi put zapevala u hodniku iza scene. Ti si uvek bila i ostaćeš jedina prava Karmen. Hvala ti"

Hvala na čitanju,

With love, S.