Proslava rođendana glave porodice u velikoj porodičnoj kući. Posluga polako obavlja svoje poslove dok im gazdarica kuće pomaže u kuhinji. Ulazi njen sin, pozdravlja je na ruskom jeziku, jeziku koji u toj blago - osvetljenoj kuhinji u velikoj kući u Milanu razumeju samo njih dvoje. Žena skida kecelju i odlazi da se presvuče. U elegantnoj haljini pridružuje se suprugu i gostima. Velika večera u čast rođendana dede i glave porodice počinje, deda je razočaran jer je njegov unuk izgubio trku baš na dan njegovog rođendana i to od nekog manje poznatog kuvara, ali ono zašto je on tu je zapravo nešto sasvim drugo, on želi da njegov sin i unuk zajedničkim snagama nastave porodični posao te mladi Eduardo dobija novu odgovornost u svom životu. Deda je takođe razočaran što njegova unuka Elisabeta želi da ide putem umetnosti. Iste večeri na ulazu kuće pojavljuje se mladić koji je pobedio Eduarda -Antonio i donosi Eduardu tortu koju je sam napravio kako bi ga utešio, a Eduardo polaskan ovim gestom zove ga unutra i na vratima ga upoznaje sa majkom, Emom. Prolaze meseci a deda umire dok Eduardo i njegov otac preuzimaju firmu, Eduardo i Antonio su u međuvremenu postali prijatelji i žele da otvore zajednički restoran. Problem nastaje kada Edurdova majka Ema shvati da nije ravnodušna prema mladom kuvaru.

Drugi svetski rat, Kazablanka. Dok rak tinja i preti da oduzme i poslednju volju za životom, dok Hitler nemilosrdno ubija oni su na zadatku. Smrt je lako moguća, jedan pogrešan korak i njih dvoje nestaju, ali zadatak je ono što moraju da ispune. Kanađanin Maks, i fancuska špijunka Merijen postaju tim -isprva poslovni a nakon što obave misiju i privatni tim. I ako je rat u toku njih dvoje deluju kao najobičnija porodica -ona podiže njihovu kćerku dok on radi u Londonskim službama. Sve se menja jednog dana kada Maksu na poslu saopšte da postoji sumnja da njegova supruga nije ono za šta se predstavlja i da ako se ispostavi da je nemački špijun on lično mora da joj bude dželat.

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Još jedan mesec je iza nas, i još jedna tura filmova koje sam pogledala je tu. Odmah da se izvinim ukoliko ove nedelje budem imala ispite, post za nedelju će ići u utorak, ukoliko bude sledeće nedelje čekaće vas redovan post u nedelju, za sad mogu da stignem samo da spremim ovaj i za subotu. Ponovo imam 10 filma, prilično sam zadovoljna izborom filmova ovog meseca a redosled je hronološki određen. Da više ne dužim,
Let’s go😉

Držim se toga da filmove koji me nisu „oborili sa nogu“ ne recenziram, prosto jer smatram da prvenstveno film treba da prporučim ako valja,  a opet želim da što više filmova recenziram jer je to u principu osnovna „namena“ ovog mog bloga. Zato danas pišem ovu recenziju. Konačno sam sela da odgledam film o kome se tokom prethodnih meseci toliko pričalo i ovako sam ga ja doživela. Ovo je La La Land.😉

Ako ste izgubljeni, ako smatrate da život sam po sebi nije fascinantan i ako  je trenutno vera ono što vam nedostaje, možda želite da pogledate ovaj film. Pisanje ovog posta se čini tako lakim a opet tako teškim u isto vreme. Ako ne prenesem ovaj film vama, žaliću ceo život, a opet ne želim da ga oštetim na bilo koji način, jer priča kao što je ova zalsužuje samo poštovanje i ništa manje od toga. Daću najbolje od sebe, da uspem da vam prenesem zašto treba da pogledate ovaj film, a ako ste ga gledali recite mi u komentarima kako ste ga vi doživeli. Hajde da krenem ovako - ovo je najneverovatnija priča koju sam ikada pogledala. Ovo je „Lion“.💛

Umetnost je širok pojam i kao takav, moramo je posmatrati sa više različitih strana. Vrlo često će te čuti da umetnik "ima svoj svet" ili da "mu nisu sve ovce na broju". Ovo naravno ne znači da je to prava dijagnoza umetnika, ona koju bi psihijatar možda odredio, već da umetnik ima mogućnost da stvori svoj svet koji će obične smrtnike ili oduševiti ili razočarati. Svaki umetnik ima barem delić svog sveta, a oni čiji su svetovi veći i drugačiji često dobiju titulu "čudaka". Davne 1979.godine na Brodveju je oživeo lik Bendzamina Bejkera, barberina viktorijanske Engleske, proteranog od strane sudije, koji je bio ljubomoran na njega zbog njegove prelepe žene Lusi. Godine 2007. ovaj mjuzikl doveo je na filmsko platno najveći čudak među rediteljima - Tim Burton i o tome čitate danas.

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Kako je prva nedelja maja tu, i moj filmski post je takođe tu. Da budem iskrena nisam preterano zadovoljna svojim izborom tim pre što se na listi nalazi tek 10 filma, no šta da radim ispitni rok je uradio svoje i vremena nije bilo. Da napomenem da redosled nije po dopadljivosti već hronološki. Zato malo magije, malo kockanja malo biografije i da više ne dužim,
Let’s go😉

Znano je da slika govori više od reči. Ali ja sam uvek verovala u suprotno. Meni su reči uvek bile na značaju, šta da radim valjda me sam dar od Boga tera da volim reč malo više (mada da se razumemo volim i sliku itekako). Nekada davno filmovi su zabavljali ljude bez da se progovori jedna jedina reč. Tada nova tehnologija zaludela je narod koji je konačno barem na kratko mogao da ode i da se zabavi. A onda  su neki ljudi u njihov nemi svet doneli zvuk, pa nakon zvuka njihov crno –beli svet obojili su u mnogo boja. Nakon toga doveli su i specijalne efekte dočaravajući neke izmišljene svetove iz pera ljudi koji su umeli da maštaju. No sve ovo ne menja činjenicu da je film u osnovi pokretna slika i da to pre svega treba da bude. Pa barem je tako Nikolas Vinding Refn smatrao kada je napisao i režirao film „Vahalla Rising“ . Rešio je da me uvede u svoj svet  ja sam  mada malo skeptična oberučke pristala da budem deo istog.

Da li ste ikada pogledali film a da ste se osećali kao da ste ga vi sami pisali? Tokom godina gledala sam mnogo filmova, mnogi su mi se dopali, mnogi mi se nisu dopali, bilo je i onih koji su me ostavili ravnodušnom i nisu mi dali šansu da izgradim stav o njima. Međutim ni jedan do sad nije bio kao da je izvučen iz moje glave. Eh da mi je neko rekao da će jedan takav napisati i snimiti Vudi Alen, teško da bih mu verovala, ali jeste i danas vam pišem o njemu. Svi zaljubljenici u umetnost, natavite da čitate (nema spoilera) jer ovo je film za vas ovo je -“Midnight in Paris”.

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Kako je mart tu, pravo je vreme da rezimiram sve što sam gledala tokom prethodnog meseca. Da budem iskrena imam manje filmova nego u januaru (što je i logično jer je sam februar kraći mesec plus sam imala ispite tako da su neke stvari ostale prioritet), međutim smatram da od ovih deset filmova možete naći neki koji će vam se dopasti. Pre svega da kratko prokomentarišem Oskara. Ja dodelu nisam gledala, prvenstveno Džimija Kimela ne volim nikako a onda i zbog same činjenice da je ove godine više no ikada upletena politika. Prošlogodišnju sam gledala (skinula sa torenta naš RTS prenos mrzim)  i mada je Kris Rok bio šarmer mnogo se uplelo pitanje da je Oskar „bela nagrada“ a to mi se ne dopada pride crnci imaju svoju nagradu i to nikome nije rasizam. Ovogodišnja je bila još gora. Pre svega sam koncept „jednakosti na osnovu boje“ se meni ne dopada. Ja nisam rasista naprotiv veliki sam borac za jednakost i nikada ne sudim nekom po boji kože, seksualnosti, religiji (sve dok to nije van granica normale: pedofilija, zofilija, satanizm...kapirate šta hoću da kažem) međutim kada dođe do glume smatram da treba da se „seče“ na pet najboljih u svakoj kategoriji bez obzira koje su rase, boje kože, nacionalnosti... Samo forsiranje pobede „ljudi drugačije boje kože“ prevazilazi umetnost već se pretvara u politiku. Ako Oskar pretstavlja dodelu nagrada za učešće u filmu,  a film je umetnost onda treba da se drži foksua na upravo to –umetnost a umetnost i politika ne idu zajedno nikada. To je jedan od razloga zašto Oskara ne gledam, drugi je što ja cenim film po tome da li se meni dopada ili ne treća podela ne postoji i (videćete u postu) moje mišljenje o pobedniku za najbolji film evidentno nije isto kao mišljenje Akademije (videćete u nastavku posta). Dopao mi se izbor najboljeg originalnog scenarija, najboljeg glumca i najbolje glumice, i jer bez obzira što Emu nisam gledala meni je ona predivna glumica i njena pobeda kao  i ona te večeri je divna. Toliko tome. Nazad na post. 😉

Upravo sada dok čitate ovaj post, milioni ljudi žive svoj život. Možda je baš sada, u ovom trenutku, trenutku kada ne razmišljamo da išta loše može da se desi, kada živimo svoj život nadajuči se još lepšim trenucima koje život donosi, jedan brat izgubio brata. Možda je jedan sin izgubio oca, a prijatelj, večiti sabornik u nevoljama najboljeg prijatelja.  Možda ste ga sreli mnogo puta do sada na ulici, nesvesni njegove tuge, možda je on vaš profesor, radnik na šalteru u banci, komšija koga redovno viđate, majstor kojeg ste pozvali zbog nekog kvara, momak iz suesedne ulice koji vam se potajno dopada...Sve su to samo obični ljudi čije sudbine i nevolje znaju samo oni. Film o jednom takvom čoveku napisao je i režirao Kenet Longeran, a da je jedan od najboljih, snimljenih prethodne godine svedoče sjajne kritke i šest nominacija za Oskara uključujući – najbolji film, najbolji režiser, najbolji originalni scenario, najbolji glavni glumac (Kejsi Aflek), najbolja  glumica u sporednoj ulozi (Mišel Vilijams) i najbolji glumac u sporednoj ulozi (Lukas Hedžs). Ovo je priča o bratstvu, ovo je priča o dvoje ljudi i nesreći koja ih je razorila na komade, o ljudima koji su ostali sami na svetu a zapravo ovo je priča o jednom čoveku i jednom gradu. Ovo je „Manchester by the Sea“.
P.s nema spoilera čisto da napomenem 😉

Uraditi biografsku dramu je jako težak zadatak. Kako za režisera tako i za glumce koji igraju likove. Vratiti u život nekog čiji se glas jednom čuo ovom planetom, čiji potomci možda i danas gaze istu zemlju, je velika odgovornost . Zato ne treba da čudi što su vrlo često ovi filmovi manje interesantniji od običnih drama koje imaju kreativnu slobodu. Ipak kritički ne možemo da se ne složimo da su zaista dobro urađeni.  Loving je film Džefa Nikolsa, i predstavlja podsećanje na to koliko rasizam može da nanese štete. Prisutno je čak i danas kada je čovečanstvo svesnije i daleko civilizovanije nego što je to bilo pre, a opet čini se da nije nestao.

Rotten tomatoes: 89% (7,6/10)

IMDb: 7,1 /10

Uloge:  Ruth Negga, Joel Edgerton

Režija: Jeff Nichols

Sinopis: Loving je priča o bračnom paru Ričardu i Midlred Loving. Dvoje mladih koji su se zavoleli i zaljubili, rešili da se venčaju, sagrade kuću i žive jedan miran, srećan (porodični) život. Ali godina je 1958. a  njih dvoje ne pripadaju istom svetu –Midlred je crnkinja dok je Ričard plavokosi belac, a tada to nije bilo dozvoljeno te su prinuđeni da se bore svim silama za svoj brak.

Pod krilaticom da je „ljubav stvorena jednaka“  Džef Nikols napisao je i režirao ovaj film. Film o dvoje ljudi koji su se borili za ono što vole –jedno za drugo. Film o ljudima koji su samo obični smrtnici, čija prepreka ne pretstavlja veliku stvar ali je tada bila velika stvar. Ukazujući na to da je i danas  problem teškog prihvatanja različitih ljubavi,  jako zastupljen. On nas vodi na sredinu prošlog veka u Virdžiniju,  siromašni deo SAD-a, gde njih dvoje pokušavaju da žive samo običan život. Film je odlično režiran, i ima priču iznad svega ima jasnu poentu, koju želi da iznese gledaocima –boja kože nije važna i ljubav je ljubav. I on to zaista uspeva. U ovoj pomalo indie biografskoj drami susrećemo se sa pravim odlikama ovog žanra –sumornosti koja se oseća u vazduhu,  finim predstavljanjem vremena, porukom koja nije dvosmislena već jasno stavljena do znanja gledaocima.I to je cela suština ovog filma, nema dvosmislenosti, nema zavijene forme sve je servirano tako da i najobičniji gledatelj može da izvuče poruku.

Glumci koji nose ovaj film su odabrani sasvim skladno i jako dobro. 

Glavnu ulogu igra Rut Nega koja glumi Mildred Loving. Teret koji ona nosi je veći od onog koji je na leđima njenog supruga jer ona je „problem“ u očim javnosti. Ona ne pripada  njegovom svetu (tako kada ih oboje uhapse zbog venčanja, on je pušten na slobodu već sledećeg dana, dok ona trudna u spavaćici i papučama, ostaje u zatvoru) i ona to savršeno iznosi. Njena bol i patnja su jasni i vidiljivi, njena želja za borbom dok održava prividno dobar život pred decom i okolinom je nešto što je glumica savršeno iznela. Rut je ova uloga donela nominaciju za Oskara u kategoriji „najbolja glavna glumica“ koju će 26. februara imati šanse da osvoji.

Džoel Edžerton igra Ričarada Loving, Midredinog supruga. Džoel je neko kome je transformacija jača strana. Fascinantno je koliko on ume da bude različit ali ne samo fizički već i glasovno, glumački. Izuzetno dobro odrađena uloga i dopada mi se što je pokazana i težina koju on nosi, jer zaista činjenica je da je njegov lik bio u lakšoj situaciji. Međutim reditelj ne zapostavlja da prikaže Ričardovo suočavanje sa svetom i teret koji on nosi. Džoel je briljirao, i zaista smatram da je zaslužio nominaciju za Oskara. Zamerka koja nema veze sa glumcem ali je vezana za lik je što on zaista izgleda (što možete i na slikama/gifovima da vidite) kao da su mu prskali glavu belim sprejem. Kapriam da neko ne misli o tome ali bode mi oči moram da iznesem mišljenje. Ne deluje kao da je prirodno takav (što je činjenica da nije) ali to je zamerka kostimografima. Ipak treba da izgleda kao da je prirodno plav, što ovde to svakako nije slučaj.

E sada ne mogu da kažem da sam „pala u nesvest“ gledajući ovaj film. Nedostaje mu dinamike, koju ja volim. Radnja je jako ravna čak nema ni momenata kada su emocije prejake sve je nekako utišano, što ne mogu ni da zamerim režiseru jer ideja je da se prikažu dva jednostavna čoveka, čija ljubav nije „veća od života“ već vode jednostavan život i bore se za nešto. Ja volim kada je sve „veće od života“ što je verujem razlog zašto će mi film „A United Kingdom“ više prijati jer je tu upletena kraljesvka krv, romansa za sva vremena a bazira se na istom –brak suprotnih rasa. Opet ja volim dinamičnije filmove, filmove koji me pokrenu  ili sa druge stranje ako su mirni volim da su sanjarski orjentisani, nešto neobično nešto nesvakidašnje. Ne volim filmove o običnim ljudima, čak i ako mi se dopadnu (što je slučaj sa filmom o kojem čitate u nedelju) tražim nešto više od priče ovde je genralno problem što je randnja jako usporena, barem za mene (znate ono kada vam se čini da filmu nikad kraj da dođe). To je opet samo moj ukus.  Kineamtografija je solidna, ništa što odskače mnogo, muzika je lepa konbimuje se sa radnjom filma. Ukoliko volite suprotno od onog što ja volim, volećete i ovaj film. Sa pravom ima nominaciju za Oskara to ne mogu da mu osporim, Rut želim svu sreću ako pobedi pobedila je sa punim pravom. Ovo je sasvim solidna biografska drama, koja nije ni malo laka ali nema ni previše teško berme koje nosi. Poenta filma je ono što je najbitnije a to je da je danas toliko mržnje u svetu da nema potrebe osuđivati bilo kakvu ljubav. Danas je društvo napredovalo mnogo više, a opet su skloni osuđivanju ljudi zbog toga koji pol ili bolju kože vole, ovo je jedna odlična poruka koju je film uspeo da prikaže. Da li treba da je pogledate? To ostavljam vama i samo vama, ne mogu da kažem da ne treba da je gledate ali i da mora biti deo vaše filmske liste –sami odlučite pa mi javite kako ste ga vi videli.😉

Džoel Edžerton i Rut Neg, van uloga 💘
(morala sam da postavim ovu sliku čisto da vidite transformaciju a i zato što su njih dvoje prelepi 💘)

To je sve za danas drage moje? Kako vam se dopao post? Sve što vam je na umu pišite mi dole.😉

Hvala na čitanju,

With love, S.

Nemam običaj da pišem posebne recenzije serija, međutim osećam da je ovo dobre prilika da napišem jednu jer je serija  o kojoj nisam čitala mnogo. Nije sve što je izuzetno aktuelno dobro, a nije sve ni što ostaje u senkama nekih drugih loše. Zato je otkivanje serije „Peaky Blinders“ bila jedna od njaboljih stvari za mene, serija koja me je okupirala tokom celog januara (prva sezona dva puta zaredom) je serija o kojoj vredi pisati.😃

Pretpostavljam da svi mi imamo svoje periode. U pojedinim nam se više čita, u onim drugim pre biramo televiziju (zapravo tv serije, ja npr. televiziju uopšte ne gledam) a onda u onim trećim gledamo filmove. Ovi treći momenti su činili veći deo mog januara, koliko nisam bila inspirisana za gledanje serija (ali ima par odličnih, sledećeg četvrtka više o tome, posebno jedna koja mi je obojila januar), toliko su filmovi igrali glavnu ulogu ipak je film moja najveća ljubav i to ne poričem.

Postoje oni filmovi koje ceo život izbegavate da pogledate, i ako konkretan razlog za vaše izbegavanje zapravo ne postoji. Svi ih imamo ali svaki put kada poželimo da ih pogledamo nešto stane ispred nas i kaže „ok, možda ipak nešto drugo“. Takvu situaciju sam imala ne sa jednim, već sa milion filmova, kod kojih bi svaki put kada odlučim da ih pogledam taj glas rekao (kao Sirio Forel  Bogu smrti) – „Ne danas“. Ovaj put rešila sam da me ni jedan glas neće zaustaviti.  Tako sam jedne večeri nakon što sam završila učenje sedela i gledala u crvene zidove moje sobe sama sa sobom komentarišući da mi je toliko dosadno da bih mogla da se vratim na učenje a onda je glas u mojoj glavi rekao „a šta misliš da konačno pogledaš Biće krvi?“ i odluka je pala.  Idalje razmišljam da li sam ipak donela dobru odluku dok tražim titl za film koji me čeka na lap topu, zaista zar da gledam film o nekom naftašau? Da, znam da je Denijel osvojio Oskara, znam da kažu da je legendaran ali sama tema je čudna. Na svu sreću odbijam da slušam svoje predrasude i upuštam se u avanturu.

Film je sedma umetnost. U osnovi bilo koji film da snimite napravili ste umetničko delo koje ima za zadatak da kroz magiju prenese isitinu. Međutim danas za filmove se više može reći da su fokusirani na surovu realnost, ne pazi se mnogo na način snimanja, na gestigulaciju koja se upotrebljava...sve više liči na prostu realnost. Retko koji film napravljen u 21. veku se postavlja kao umetničko delo, kao pečat jednog reditelja. Film "The Immigrant", je delo Džejmsa Greja. Ispravka film „The Immigrant“ je umetničko delo Džejmsa Greja. Ovaj film je upravo ono što je sama osnova filma predstavljala još sa kraja 19. veka kada se pojavila-magiju, koja će vam, oslikana radom sa kamerom, glumačkim performansima tri virtuoza i režijom jednog čoveka, doneti istinu, pouku a da pri tom ne odstupa od same srži filma-umetnosti. 💜

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Kada sam u postu o Šonu Penu i Kejt Blanšet  (možete ga čitati OVDE 😉)rekla da imam želju da pogledam ponovo film 21 gram, jer sam bila jako mala kada sam ga gledala, to sam zaista i mislila. Zapravo toliko velika želja za gledanjem ovog filma nije jenjavala od kada sam krenula da kucam post te sam ga odmah po završetku kucanja,  skinula i pogledala. I ako se sećam elemenata radnje tek sada sam dobila uvid na ovo sjajno delo Alehandra G. Injarite i na  njegov značaj. A kako sam ga doživela, čitajte u nastavku.Ovo je 21 Grams. 💜

Pozdrav drage moje gospođice. What’s up? Konačno počinjem da se osećam kao čovek, prehlada me je drmala gotvo dve nedelje i ove konačno osećam da prestaje. Elem o čemu sam htela danas da pišem, pa kao što po naslovu možete da vidite radi se o recrenziji filma „Lady Chatterley's lover“, a kako sam ga ja doživela ćitajte u nastavku 😊

Kako filmska industirja napreduje, čini se da je došlo vreme kada je potrebna kompleksna radnja kako bi se napravilo nešto zaista kvalitetno. Čini se da je pravilo jednostavno, ali efektno usled pojave toliko kliše romantičnih filmova (u kojima glavni junaci prođu kroz zaljubljivanje svađe, raskide i ostalu šminku), palo u vodu. Na žalost ovakvi filmovi jesu čest slučaj, posebno danas kada naprave toliko filmova koji su zapravo isipanje „iz šupljeg u prazno“. Ričard Lankater u ovom filmu pobija tu teoriju, kreirajući film  koji je romantičan, jednostavan ali ima jak  efekat na publiku. Ovo je „Before Sunrise“.

Jedna scena.  Jedna scena, jedne razbrušene lokne, gitara i glas lepši no mnogi koje sam u životu čula. Toliko. Samo toliko mi je trebalo da me film braće Koen kupi.