💜Story Time: Stress Killer💜

Pozdrav ljudi. What's up? Dugo nisam pisala nikakv story time, a kako je jun prošao i vreme prijemnih i upisivanja na fakultet je  prošlo, mislila sam da se vratim  4 godine unazad i taj 30. jun  kada sam se ja sa diplomom ekonomske škole zaputila u Beograd na polaganje prijemnih ispita.  Moje "avanture" u Beogradu trajale su kratko ali bilo ih je dovoljno da se ispiriča par priča. Ja za vas imam 3, a ovo je prva u nizu i govori o jednom malom događaju. Pa to je sve što treba da znate pre no što počnem,



Let's go 😉

Četvrta godina srednje škole je polako dolazila do svog kraja, a ja sam bila više engo srećna da je napustim, ne nikako se nismo razumele srednja i ja. Još na početku iste bila sam sigurna da u upisati Pravni fakultet u daleko bližem gradu, jer Beograd i ja smo uvek imali loše uspomene. Oh da, svaki naš pređašnji susret imao je loš ishod i tu se ništa nije moglo. Moje prvo traumatično iskustvo deslilo se kada sam prvi put sa svega sedam godina sa školskom  ekskurzijom krenula put naše prestonice, i mada je to poduža priča koju neću ispirčati sada peonta je sledeća -crna paunica krenula je da širi rep i krešti direkt iza mojih leđa ja sam se okrenula i imala blaži nervni slom (bukvalno). Moje drugo loše iskustvo desilo se kada mi je bilo 14 i kada su me ostavili na "institutu za majku i dete" na lečenje od bolesti za koju nisu bili sigurni da li je anemija, kancerogena bolest ili nešto slično, ono što je bilo uskoro vrlo jasno je da hvala Bogu nije bio nikakv oblik raka, pa osim ako Leukemiju ne smatrate rakom krvi onda na neki način jeste, jer je konačna dijagnoza moje bolesti bila takva da sam zahvatila najniži oblik Leukemije čak nisam primila ni sve hemoterapije, što je eto bila sreća u nesreći ali pre no što ću to znati morala sam da provedem skoro 8 meseci na lečenju, ako . Ako se pitate zašto to pišem ovako hladno odgovor je prost -slavim život radije nego da žalim za onim što se desilo u prošlosti. Da se vratim na tekst, uzevši ovo u obzir verovatno  shvatate da Beograd nije bio najsrećnije mesto za mene. A onda je tu i "fakultet iz snova" (dobro relanih snova ipak su Jeil i Oksford bili nedostižni) je delovao kao nešto od čega ne može da se živi, čak i večitom sanjaru kioji gleda kroz ružičaste naočare kao što sam ja. Sve što znam je umetnost, ja nikada nisam bila nadarena za neke normalne radnje kao što imate ona kefala koja znaju matematiku, sa drgue strane večiti sam buntovnik nikada štreberčina pa su sve moja zanimanja iz snova, u Srbiji u 21. veku bila nerelana. Vidite, bez obzira što sam ja i sa 23 idalje zapravo 15-ogodišnjakinja, nezrela i neozbiljna,  ako sam nešto naučila u životu to je da ljudi imaju pogrešnu predstavu o nekim stvarima pa tako se često naježim kada čujem da "ne postoji cena koja nije vredna da se plati zarad ostvarenja snova" za mene postoji, nikada ne bih bila "nemoralna" zarad toga da nađem nekog da me pogura bez obzira što i dan danas sanjam da postanem pisac, to mislim sada ali tada je sutuacija počela da se menja. Ali tih prolećnih dana  nakon, što sam 8. aprila proslavila svoj 19. rođendan, klinka koja sanjari je počela da odbacuje svoje prvobitne stavove, nekako ona devojčica koja je sa bolničkog kreveta gledala u "Zapadnu kapiju Beograda" sanjajući da jednog dana hoda tim ulicama rešila je  da sreću okuša na književnosti i upuiti se put Beograda, pravni fakultet je svakako primao dovoljno studenata da čak i da padnem u drugom roku ću moći da ga upišem, na kraju krajeva ja sam bila dovoljno svesna da koji god fakultet da upišem na budžetu neću biti sigurno. Kako bih ipak imala rezervnu opciju sanjajući snove o tome da grad koji mi je doneo toliko lošeg možda postane mesto za mene, rešila sam da pokušam i na višoj dizajnerskoj svesna da da su veće šanse tu nego na akademiji umetnosti koja svakako nije primala mnogo studenata. Moja baka je sve podržala pa su tako tog 30. Juna 2013. godine naši koferi bili spakovani, i nas 4  (baba plus moje dve sestre plus ja)smo se sa ujakom koji nas je vozio uputile  u moju, barem sam tada tako verovala, neizvesnu budućnost.

💜Knez Mihajlova, 2013. i ja sa par kila viška nego što imam sad 💜

Put je i dan danas se sećam bio jako lep pa smo brzo stigli, odsedale smo kod bakine prijateljice koja je imala stan na Vračaru, i još od dolaska tamo znala sam da ću obožavati ovaj kraj. Živela je visoko,  i imala pogled od kojeg mi je zastao dah -pogled na hram Svetog Save i ceo vračar se odatle video jako lepo,  moja zaljubljenost se dugo zadržala još te isto noći dočekala sam ispitni dan u taj pogled pokušavajući  da zamislim svoj  život tu. Ali sad se vraćam na dan pa kako smo vež bile odmorne, i bile smo tu u Beogradu hajde da ga upoznamo. Da strpljenje je u ovom slučaju odigralo glavni potez jer nas je  kiša naterala na čekanje no na sreću brzo je stala te smo se uputili u obilazak uz to ne sećam se tačno zašto ali znam da sam morala nešto da uradim na fakultetu a nije prijava jer je bakina prijateljica već to uradila. Sećam se prvog ulaska u studentski park i svog oduševljenja istim, a onda preko puta i ulaska na fakultet u koji sam polagala sve nade. Sa slika možete videti koliko sam bila oduševljena.

💜Kao Alisa u zemlji čuda💜

Potom je sledila ulica koju ću, kako će se ispostaviti  kasnije najviše zavoleti od svih, mada realno je reći da je to bila ljubav na prvi pogled -Knez Mihajlova. Ulica, puna raznobojnih prodavnica, svirača, mirisa grada nakon kiše koji obožavam,  u njojj svega, a ja kao "Alisa u zemlji čuda" međutim ne treba da čudi da  su mi učični sliakri, prodavci knjiga i galerija umetnosti ipak najdraže ostali u srcu, jer ja sam uvek bila i ostala umetnica. Da ja jesam provnicijalka ali sam takođe gradsko dete i da viđala sam galeriju i muzeje, i ulične svirače  i kući ali ne takvu umetnost kakvu sam viela tamo, naravno moje ružičaste naočare su ponovo vidlele svet lepši no što zaista jeste, jer kada se prepustiš trenutku sve je nekako lepše. Vidite ne sećam svega što sam osećala šetajući tim ulicama, čovek istini na volju nikada to ni nemože da uradi, ali sećam se jasno jednog -po prvi put nisam delovala kao čudak, i po prvi put osećala sam se kao da moja energija negde na ovom svetu pripada.

💜Večiti zaljubljenik u umetnost💜

Sutradan je doša dan ispita. Tradiciju da pred važne stvari u životu ne jedem ništa zadržala sam i tada ali i  godinama kasnije. Bakina prijatelica me je ovaj put odvezla do fakulteta ostavila me i rekla kada zavšim da je zovem. Da li uopšte treba pomenuti da sam uradila najtipičniju stvar za mene -zakasnila sam. Zakasnila na prijemni ispit! Ne sećam se koji sam izgovor imala ali mora da je bio prokleto dobar jer su me pustili da ga polažem. Ljudi moji tremu koju sam imala tog dana ne mogu da objasnim rečima, ja nisam nhajladnija osoba kada dođe do takvih stvari ali nisam vala ni paničar. Međutim ovaj prijemni je izvukao neku nepoznatu ja i  bukvalno sam dok sam pila vodu polila malo po sebi koliko su mi se ruke tresle a tih sat-dva (toliko sam bila nervozna da se ni ne sećam koliko sam vremena ) koliko sam provela tamo izgledale su kao večnost barem u mojim očima.

Kada sam izašla sa fakulteta osećala sam se kao da mi je slon pao sa leđa,  ali realnost još nije mogla da mi dopre do glave, pa sam umesto da zovem bakinu prijateljicu rešila da prvo sednem u lokl koji se nalazio jako blizu fakulteta. Stavila novac na sto, i traćila nešto "da ubije stres"  a konobarica je (valjda zaključivši po mom licu da sam prestravljena) donela malu čašicu koja se dimila i rekla mi "ovo je vrelo moraš da eksiraš" , a potom mi ostavila novac i rekla da "kuća časti". Tako sam osim jednog iskustva dobila  i jedan besplatan koktel, koji je uzgred rečeno bio dovoljno jak da me iste sekunde opusti,  pa tako  danas više ne moram da se sećam tog dana  kao dana u kojem sam bila prestravljena, radije kao dana kada sam u sred Beograda dobila besplatan koktel.

💜Besplatan koktel, za nervoznu Saru💜

Kada pogledam sada četri godine unazad, pojma nemam da li sam donela dobru odluku da ipak studiram prava, zaista ne  znam sa fakultetom sam pri kraju ali me idalje čeka pravosduni ispit kao bih mogla da polažem za notara. U Beorad nisam išla četri godine, ali sam obećala da ću se jednom vratiti. Kada? Pojma nemam. Život je spontana stvar i tako ga i treba živeti, ne planiram da gledam u daleku u budućnost naprotiv živim da ulepšam ono što je sada, dok ne dođu još bolji dani.😉

Hvala na čitanju,

With love, S.