Mesečna šolja kakaoa sa Mademoiselle S. #35

Nakon izuzetno napetog juna i jula mislim da je OK da se nadam da će barem avgust biti bolji. Bili su ovo meseci prekretnica u mom životu. Dobro i ja preterujem malo. Bili su ovo meseci lekcija, meseci odrastanja, meseci trenutaka koje svi mi- svidelo nam se ili ne, imamo u životu. Pozdrav dragi ljudi. What's up? Pre svega srećan rođendan mojoj najmlađoj sestri Mini koja je danas napunila 15 godina! I neka se sa svim problemima izbori lavovski! Nazad na šolju, da budem fer ovo je više mesečna šolja kapucina nego kakaoa, uzevši u obzir da sam od skoro počela da pijem kapućino i daleko mi više prija od bilo koje kafe. Nije mi muka od njega i ne pada mi teško plus ja generalno ne volim ukus kafe.

Da li sam vam ikada rekla koliko ja volim sladoled. Posebno sladoled na kuglu- obožavam!

Elem da jun i jul su bili najteži meseci u poslednjih nekoliko godijna ali kao i sve u životu i te stvari prođu. Bol je naša odluka koliko mu se predajemo zavisi od nas i nikog više. Ja sam svesno odabrala da nastavim. Plus nemam neku korist od toga da samosažaljevam sebe.  Dakle posle ovog rolerkostera tu sam sa pet tema i slikama koje su obeležile moj jul (sve slike sa opisom sam ja sama fotkala). Pet tema i 

Da više ne dužim,

Let's go 😉

Tri stvari koje su deo moje dnevne rutine.

• It's OK not to be OK

Kako jedna stara pesma Džesi Džej kaže (Who You Are se zove) sasvim je OK ne biti OK. Bio je to istinski čudan period. Bakina smrt došla je kao nešto totalno očekivano i moja reakcija nije bila preterano velika. Par suza i to je sve. To me je nateralo da se pitam-da li ja sebi dozvoljavam da žalim? Ili je ovo samo farsa koju sam kreirala. Možda zapravo ja i nemam svest o tome još. A onda sam rešila da uzmem dan po dan i da ne kontrolišem sebe. OK je da žalim ako to osećam. I jesam. Samo ne kako bi drugi očekivali.

Moja namlađa sestra Mina je išla na školski upis i posle nekoliko godina prošetala
sam dvorištem moje nekadašnje srednje škole i setila se uspomena koje me vežu
za ovo mesto

Nisam htela da budem u društvu ljudi i na sahrani sam (uprkos tome što nisam bila tamo ni 10 minuta i nisam gledala sam pogreb) bila jako gruba prema jendoj ženi koja je došla i kukala i htela da me zagrli (držite takve dalje od mene ne želim ih u mojoj blizini) a umrlicu još uvek nemam hrabrosti da pogledam (hvala mojoj sestri koja je rešila da je ne stavlja na naša vrata zbog mene). Kao što sam u prethodnom delu napomenula nisam imala volju da ustajem iz kreveta. Par dana sam živela u otrcanoj majci u kojoj spavam (hello napolju je pakao), ustala bih a onda gledala serije i filmove. I to je bilo OK.

Volim jednostavne a lepe fotografije. Boje su mi divne ovde.

Bilo je OK jer je to bio moj način da žalim. Ali nisam dozvolila da uzme maha. Znala sam da negde moram da presečem i vratim se u normalu. Dan po dan, korak po korak. Danas ću uraditi 3 stvari sa moje liste sutra pet i tako sve dok se nisam vratila u svoju normalnu rutinu koju danas vodim. Bol je sastavni dao života i na koji način će te žaliti (sve dok taj način ne povređuje vas) je vaš izbor i sasvim je OK da uzmete to vreme za sebe. Ali ne dozvolite da to uzme maha 5 do 7 dana ne više od toga posle toga morate da vadite sebe jer vaš život se kao i moj nastavlja. Ali obećavam, vreme zaista leči sve i ti trenuci će korak po korak proći. Samo dajte sebi vremena.

Zbogom bakište, hvala ti za sve.

• Kako sam dobila životnu lekciju

Pre nekih par nedelja Isidora mi je preporučila da pogledam "Život je lep" film koji izbegavam na široko jer ne volim radnje smeštene u logoru i generalno taj deo drugog svetskog rata mi je uvek mučan i bolan. Međutim rešim ja da ga pogledam. Pisaću uskoro u filmovima jula o njemu. Ali ono što je bitno je da sam dobila veliku životnu lekciju. Zbog situacije u državi, raznih sranja koja nas okružuju imamo običaj da zaista zaboravimo da je živeti i biti slobodan jedan istinski dar na kome treba da budemo zahvalni. Da je sama činjenica da se budimo bez straha i da imamo priliku da vidimo ovaj svet koji nas okružuje nešto na čemu moramo da budemo zahvalni u kakvoj god da smo situaciji.

Postala sam zavisnik o Stranger things, gledam ih religiozno svakog dana.

Ovaj film mi je pomogao da se nosim bolje sa mojom novonastalom situacijom. Jer sve je stvar perspektive i načina na koji gledaš stvari. Ali i u najcrnjim trenucima postoji svetlost. Ovaj film mi je pomogao da se pokrenem i da se korak po korak dovedem u red (pa se ljudi čude što koristim crni humor u ovakvim situacijama -zato što je humor za stresne i tužne situacije sjajan). Samo razmislite. Koliko je lepo živeti. Živeti za te male trenutke koji oboje naš svet u 1000 različitih boja. Koliko je lepo biti deo ovog društva koje možda i jeste iskvareno dosta ali je još sastavljeno od dobrih ljudi. Koliko je sjajno biti pozitivan.

Za drugaricin rođendan, sam rešila da ličim na čoveka

Jer na kraju nas sve čeka taj top kao nagrada.  Jednostavnost nam se možda čini dosadnom i rutine koje imamo nam se možda ne dopadaju uvek ali moramo kolektivno da naučimo da ih cenimo. One su ono što čini život lepim. Ti sitni trenuci kada zaista živimo ne preživljavamo. A rutine? Lepo je što posotije i što možemo da im se vratimo, a najlepše je biti vedar i nasmejan i pozitivan. Veoma sam zahvalna Isidori na ovoj preporuci sama je nikada ne bih odgledala a to je šteta jer sam dobila životnu lekciju. A život je zaista lep.

• Ljudi osuđuju i to je činjenica

Od kada se sve ovo desilo primetila sam da sam pored ogromne podrške naišla na veliku osudu ljudi. Ljudi prosto ne razumeju. Prvo je bilo dosta sranaj u vezi toga što nisam bila na samom pogrebu, nisam čak bila ni dovoljno dugo da mi judi izjave saučešće (ne volim izjave saučešća i to sam čak i na mom instagram postu izičito tražila da ljudi ne rade). Onda nisam bila na ručku posle sahrane (to mi je groteska zašto bi iko hteo da jede nakon sahrane), nisam htela da se javljam na telefon...a uz to ne nosim crninu. Ja ne robujem običajima. Nikada nisam. Naši običaji su 90% uzeti od paganskih običaja i večina je prilično bolesna (kupovina mlade na dan svadbe-bože me sačuvaj; jedenje i namena na groblju kao da će mrtav da ustane-katastrofa nad katastrofama; post od 40 dana -mučenje sebe....) a ja sam dete 21. veka.

Dobila sam knjigu od Maše, i jedva čekam da je pročitam.

Ne verujem u te stvari. Međutim hajde da se suočimo sa činjenicom. Sama "osuda" je "greh" koji svi mi manje ili više nosimo. Ja kad vidim devojku sa izbačenim dekolteom i u kratkoj suknji umem da formiram mišljenje o njoj pre nego što progovorim dve tri rečenice sa njom. Mada se dosta puta desilo da sam upravu isto toliko puta se desilo da sam ne malo nego totalno pogrešila. Koliko puta sam slušala religiozne ljude kako za gej populaciju imaju titulu "oni su neverni" ili "oni imaju sidu"... Slobodnoumni ljudi koji misle da su svi intelektualci dosandi štreberi koji nemaju šta da kažu...Dok ne čuješ šta druga osoba ima da kaže ne možeš da osuđuješ. I to je nešto što mi kao društvo gde god da smo na svetu treba da razmotrimo i radimo na tome. Svi smo mi sklonio tome prosto jer u svojoj glavi imamo šablon koji na jedan ili drugi način mora da radi. Svesno formiramo mišljenja u odnosu na ono što je za nas vršilo uticaj godinama (ja sam odrasla u porodici gde sam učena od malena kako biti prava dama samim tim sve što se u taj šablon ne uklapa ja umem da osuđujem).

Ulice me fasciniraju u zadnje vreme

Ono na čemu treba da radimo je da prvo upoznamo ljude, a pre toga da upoznamo sebe. Jer čak i ako problem u nekom drugom postoji ne možemo to da znamo dok ne upoznamo sebe i ne vidimo da li postoji problem u nama.  Moramo da radimo tako da gledamo obe strane. Jer svi mi imamo prilično subjektivan pogled na život. Zato smo i skloni osudi. Vreme je da počnemo da gledamo objektivo. Što manje osuda manje konflikta. I to je činjenica. Radite na tome.

• Religija i politika ne treba da se mešaju zajedno.

Ova tema čak i nema kreativan podnaslov. Jednostavno ću vam izložiti moje mišljenje jer me ovo već polako nervira. Evo kratke priče o meni i mom spiritualnom putovanju -kao dete sam bila religiozna. Išla sam na veronauku čak sam se i par puta pričestila. Godinama sam sama shvatila da je religija prilično toksična i da biti religiozan nije dobro. Šteti društuvu. Ostala sam spiritualna. Verujem u nešto više, verujem u energiju (ljudi bi za moje spiritualno verovanje rekli da je teološki Budizam)...ali ne verujem u Bibiliju, nisam ni mrvicu sujeverna... Međutim stojim iza jedne krilatice i duboko verujem u nju "religija ne sme i ne treba da se meša u politiku". Najmračnija vremena u svetskoj istoriji su bila obeležena religijom i njenim lošim delovanjem na druge. Kada se vera meša u nešto što ne treba nastaje problem. Samo pogledajte kako žive ljudi u islamskim zemljama gde je religija praktično sam zakon. Tu zakon propisuje da da se žena koja nije nevina kamenuje do smrti. Da se homoseksualac baci sa najviše kule a ako preživi onda sledi ubistvo. 

Još malo bež estetike koju volim

Ali ni naša religija (ne Pravoslavlje već generalno Hiršćanstvo) nije bezopasna. Konzervativci koji su uz to Hrišćani su na zapadu najopasnija vrsta ljudi. Ti ljudi ne veruju u milion stvari. A najviše su ugroženi crnci, LGBTQ+ populacija i (naravno) žene. Evo u čemu je razlika između spiritualnog verovanja i religijskog koje želiš da preneseš na druge. Kada osoba veruje da npr. abortus je ubistvo jer tako kaže sveta knjiga ta osoba ne mora da ima nikada isti. Ali ni jedna druga osoba nije dužna da veruje u to. I ima apsolutno pravo da sa svojim telom radi šta hoće. Imate žene (slušala sam na youtubu kada sam radila istraživanje za ovaj post) koje zaista veruju da silovanje u braku ne postoji jer ti kada se udaš ti si muževljevo vlasništvo (uvek citiraju da je iznad žene muškarac, a iznad njega Bog što je grozno). Zamisli kada bi ovo religijsko uverenje preraslo u političko.

Moj pokušaj zdrave večere

Koliko štete bi već dovoljno istreumiranim žrtvama bračnog silovanja nanelo? Jer niko na ovom svetu ne treba da misli da je bilo čije vlasništvo. A LGBTQ+ probleme sam toliko puta pominjala da mislim da sami shvatate koliko je sve to loše. Ako ste religiozni imajte na umu ta je to verovanje lično vaše. Da niko (čak ni vaša deca ili porodica) nije u obavezi da veruje u to. I nikada. Kažem opet nikada ne mešajte ono u šta vi lično verujete sa ljudskim pravima i onim u šta je neko drugi dužan da veruje.

• Ne nisam posebna, ali cenim sebe

Možda je moje posmatranje totalno netačno ali primetila sam da u zadnje vreme sve manje i manje devojaka ceni sebe. Gledam što iz perspektive devojaka u 20-im (mojih godina) što YA u ranim 20-im kao što je moja sestra a što kod tinejdžerka i drugarica moje sestre Mine. Možda ovo važi za muškarce ali ja kao devojka mogu da pričam samo o ženskoj strani. Naime zašto smo toliko počele da zavisimo od muškog mišljenja. I zašto devojke padaju na takve gluposti kao "lepa si" i slično? Ja ne mislim da su muškarci i stoke koje hoće da iskoriste pa udele par lepih komplimenata (da se ispravim mislim da postoje muškarci koji nisu takve stoke, ali da budemo fer postoji dosta onih koji jesu stoke, i mnogo ih je, na žalost), ali isto tako mislim da je dosta takvih na ovom svetu. Problem polovično leži i u nama. Mi smo te koje dopuštaju. Svi mi imamo ego. Manji ili veći ali postoji. I sve mi volimo da hranimo taj ego. A kako ga hranimo? Tako što čujemo par dobrih komplimenata na račun, izgleda, intaligencije...nije bitno. Volimo komplimente. Međutim većina te komplimente uzima kao svoju valutu za vrednost. Lajkovi na instagramu određuju našu vrednost. Koliko momaka nam pošalje zahtev za ćaskanje u porukama određuje našu vrednost...sve te pogrešne stvari nama u našoj glavi određuju našu vrednost.

Zalazak sunca i ulična svetla

U epizodi Euforije koju sam gledala devojka koja se zove Kesi ima reputaciju lake ženske. Ona je jedna od tih koji zavise od muškaraca koje voli. Kada odbije da spava sa jendim momkom on joj u lice kaže da on kao i svaki lik samo hoće da je kresne i ništa više jer nikog nije briga šta ona ima da kaže. I to je realnost za mnogo devojaka. Posebno tinejdžerki koje su odrasle u buktinji društvenih mreža i sebe vrednuju po tome koliko im je momaka odgovorilo na instagram priču poslalao dm i slično. Problem je u vama. Vi ne cenite sebe. Da bi ste bile srećne sa nekim (ovo se čak ni ne odnosi an emotivne veze već na društvo generalno) morate da naučite da cenite sebe id provodite vreme sa sobom. Izađi sama na piće u kafić. Prošetaj psa bez drugarice. Ako nemaš psa prošetaj sama.

Tribute Bogu Groma!

Udeli sebi kompliment. Reci šta je dobro kod tebe. Radi na sebi umno jer odatle sve počinje. Ne dozvoli da ti instagram lajkovi i radom likovi određuju vrednost. Ti imaš svoju vrednost. I ti vrediš dovoljno. Ne dozvoli da ti socijalne mreže i status u društvu diktiraju život. Jer na kraju shvatićeš koliko sve to nema vrednost kada ostaneš sama sa sobom i pogledaš se u ogledalo a ne volis sebe. Idi kući sa kim hoćeš ako TI hoćeš ne zato što je on faca u gradu ili ima dobar auto ili sve tvoje drugarice imaju dečka pa hajde i ti. Cenite sebe. Jedino tako neko drugi može da vas ceni.

To je to za ovaj post. Kao i uvek sve što vam je na pameti, pišite mi dole. Sledeći najverovatnije ide u četvrtak.

Moja dnevna rutina

Linkovi vezani za ovaj post (ako želite više da pročitate idite na "open link in new tab" jer ne mogu da namestim da se sam dirketno otvara u novom):

♡Prethodne šolje

☆Moj instagram

♡ Moj Goodreads

☆FB stranica

♡Twitter

I naravno Marli za kraj

Hvala na čitanju,

With love, S.