Mesečna šolja kakaoa sa Mademoiselle S. #34

Znala sam pre ili kasnije da će biti loše. I ne, nije mi želja da ovaj post počnem negativno ovo je zapravo moja realnost. Kada je baba tog 28. marta tražila da je Maša odvede u hitnu ostavljajući mene na podu u suzama i kada se Maša vratila bez nje sa rečima da su je ostavili u bolnici znala sam da se život menja. Tog trenutka. Nisam znala da će  biti ovoliko loše i da ću narednih nekoliko meseci prolaziti kao neko ko je konzumirao previše marihuane pa sada samo tumara svetom kao utvara.

Prvi jun i Mašina matura

Ali to je bila realnost. Proleće je zamenilo leto, u međuvremenu sam napunila 25, maturirala je Maša, potom i Mina a rupa u koju sam tonula još uvek nije imala dno. Zapravo nisam ni znala da li želim da joj vidim dno jer nisam znala šta me čeka na dnu. Jun je bio najgori. A ja sam tu da ga sumiram. Pre nego što počnem želim da kažem da bez obzira što imam i lakše teme ova šolja se bavi mojim životnim problemima i verovatno je najiskrenija i najsurovija koju sam ikada napisala. Da više ne dužim,

Let's go 😉

Priroda banje gde se održavala matura i maturanti u pozadini.
Nove generacije koje ulaze u društvo.

• Život se promeni u trenutku

Imam utisak da sam do juče živela svoj lep ali jednoličan život. Ništa se preterano nije dešavalo ali to je bilo sasvim uredu. A onda je jednog trenutka sve presečeno. Baba se razbolela i završila u bolnici. Kada je početkom maja prebačena u Niš u klinički imala sam utisak da će konačno dobiti pomoć i da će odatle samo ići bolje. Nije. Tog jutra poslednji put sam se čula sa njom išla je na operaciju. Nakon toga sam je zvala. Javila mi se sestra i rekla da nije nikakva ozbiljna operacija i da će mi se baba javiti kad se probudi. Istog dana pozvala me je njena starija sestra (ne medicinska) i rekla da moram da se spremim za najgore.

Subota uz engleski čaj i Politiku

Verovatno najgori poziv koji sam dobila za sve ove godine. Nedelje i nedelje bez nekog znanja o tome kako je. Nedelje u kojima je baba bila previše umorna ili konstantno u šok sobi da bi pričala samnom. A onda shvatanje da sam na pragu da izgubim najdražu osobu na svetu. I istina je da moja baba ima 70 godina i da postoje mnogo gori slučajevi, da ne mogu da očekujem da puca od zdravlja...sve to ne umanjuje težinu. Dosta više. Dovoljno sam prošla. Nije fer. Ljutnja na život koji me je već dovoljno oštetio, na sebe jer nisam bila dovoljno dobra unuka, na obe moje sestre jer verovatno nisu ni one. Mešavina groznih emocija koja me je konstantno razarala. Ostaću bez jedine osobe kojoj je stalo do mene- šta sad da radim? Maša i Mina su posetile babu dok je još bila u Nišu. Ja nisam. Ako je to kraj, mislila sam, želim da se sećam jake žene kojoj dugujem sve što imam. Kada su se vratile i rekle mi u kakvom je stanju bol me je apsolutno uništio. Nakon što se ujak vratio u Nemačku sedela sam na terasi razmišljajući o tome da li će manje boleti ako uzmem brijač ili nož. Odustala sam. Možda nemam volju za životom, ali nemam volju ni da ga završim. Ko sam ja? Šta sam ja bez babe? Da mi se sutra nešto desi da li će iko brinuti o meni? Pitanja, pitanja i pitanja...nema odgovora. Početkom jula baba je prebačena ovde. Sada trenutno nije najbolje i sve je neizvesno. Još uvek ne vidim svoju svrhu života ali znam da je jedini način da se odužim babi tako što ću barem pokušati da ga živim najbolje što mogu. A kuda to vodi? Još uvek ne znam.

Jun je LGBTQ+ mesec i proslavila sam ga čuvenim LGBTQ+ knjigama

p.s Kada sam sastavljala ovaj post pre dva-tri dana (ni ne pamtim) moja baka je bila jako loše. Danas tj. kada vi čitate juče su mi javili da je preminula. Molim vas da u komentarima samo ne pišete "primi moje saučešće" jer su mi te reči iz nekog razloga okidač i ne podnosim ih najbolje. Komentarišite post kao i do sada jer želim razmenu mišljenja i želim normalnu komunikaciju. U svakom drugom slučaju sam dobro. Nisam ni plakala mnogo prevashodno jer mi je lakše da se ona više ne muči a onda i zato što mi je lakše što više nisam u agoniji. Moji postovi su bili neredovni zadnja nekoliko meseca i ovo je razlog. Sa ovim se borimo od marta. Nastaviću sa dva posta nedeljno jer meni ovo trenutno jako pomaže. I sve što može da mi skrene misli je dobro. Delim ovo sa vama jer je blog veliki deo mog života i deo mene. A ovo je moj život. Odbijam da tugujem jer jedino hvala mojoj baki mogu da iskažem tako što ću da živim svoj život. Nedostajaće mi jako mnogo ali smrt je deo života i sve nas čeka. Ako doguram do sedamdesete kao što je moja baka-biću jako srećna. Odgovori na komentare možda malo kasne ali trudiću se da budu barem jednom nedeljno. Izvinjavam se i hvala svima na razumevanju.

Zauvek ćeš mi nedostajati

• I šta sad, moram da odrastem?

Uvek sam se pitala kada će doći taj trenutak kada ću skinuti svoje ružičaste naočare i početi da vidim svet kao odrasla osoba. Jedno sam slušala interviju Tabloa iz benda Epik High gde je rekao da je odrastao kada je izgubio oca i kada je stvaran život udario na vrata. Verujem da je ovo bio i moj prelomni momenat. Pojavio se niodkuda. I jednostavno glas u mojoj glavi je rekao: "ustani Sara. Vreme je da odrasteš". I šta sad? Odgovorna sam sama za sebe? Ja sam ta koja mora da šalje CV-jeve? Brine da li imamo mleka u kući? Organizuje svoj dan? Ja sam ta devojčica kojoj je do juče bio prioritet da li Džimin ima ljubičastu ili crnu kosu koja nije pogledala tviter već dve nedelja a još manje pomislila na Džimina? Ja sam jebena odrasla osoba! Organizacija je morala da se uvede. Maša i ja se gadimo pranja suđa pa je taj posao pao na Minu kojoj nije problem. Maša je preuzela veš i uzela letnji posao u kafiću. Na mene je pala prašina i nabavka.

Ne kuvamo. Ima da se kupe gotova jela. Kuvanje je eksperiment koji smo u više navrata probale međutim osim pečenja malih pica iz Lidla koje obožavamo (Mina peče jer meni je jednom zagorelo a Maša nam je polu žive poslužila) mi zapravo ne umemo da se snađemo u kuhinji. Pas je član porodice i zajednička briga. Mina je zadužena za kupanje, ja hranim a Maša šiša i četka (jača je od mene i Mine a on ne voli da se češlja). Istina je da smo jako smotane. Kupimo hleb zaboravimo jogurt, kupimo jogurt zaboravimo kačkavalj... Guglamo kako se pere veš, vraćamo se kada izađemo iz zgrade da vidimo da li smo zaključale vrata jer zaboravimo i sliče stvari ali to je OK i totalno normalno. Takođe je istina da bez obzira što sam sazrela nisam postala tetkasta.

Mina i ja na Mašinoj maturi

Ponovo volim da vidim koju boju kose ima Džimin, zaljubljena sam u Zira iz Vampirskog Viteza i sanjam da odem u Japan i shipujem Timotija Šelema sa Seršei Ronan. Ako postoji nešto dobro u svemu lošem onda mogu da zaključim da sam dokazala sebi da mogu više nego što imam predstavu da mogu. I to je sjajno.

• Kako mi je neočekivana knjiga vratila volju za životom

Kao što sam u prethodnim temama napominjala. Kada je došao loš period moja anksioznost je postala neizdrživa a uz nju došla je i depresija zbog koje gotovo dve nedelje nisam napustila svoj krever. Jela sam jednom u toku dana i ostatak dana provodila u krevetu gledajući HBO, YT videe ili nešto na lap-topu. 

Konačno sam kupila Zovi me svojim imenom knjigu plus moja omiljena filmska scena

Tako sam jednom sasvim slučajno naišla na video Konora Frante i nije to bio neki motivacioni video niti nešto revolucionarno. Jednostavno bilo je nešto u njengoovj energiji što me je nateralo da sednem i pogledam još njegovih videa. A onda sam se setila da mi njenogva knjiga "Not to self" već dugo stoji na driveu jer u vreme kada je izašla ja sam imala neverovatu želju da je pročitam. Ovoj knjizi dugujem to što sam se trgla. Konorov lični dnevnik me je podsetio da svi mi prolazimo kroz život tražeći svrhu, da bol i gubitak i radost i sve te emocije su svojstvene svima nama. Njemu mladom bogatašu u LA-ju i meni običnoj devojčici iz male zemlje na Balkanu.

Jedan dan koji je bio prosto tako lep

Podstakao me je da sama pišem svoj dnevnik i izbacim sve tu uz to sam uživala u divnim fotografijama i opisima. Ostaviću dole link mog prikaza i citata koji su mi se dopali jer sam sve to stavila na Goodreads.

• Strejt parada...ili koliko je prso ovaj svet

Par muškaraca je relativno skoro pokrenulo inicijativu u Bostonu da se održi strejt parada! Tačno strejt parada! Jer ono nama strejt ljudima je oduvek bilo uskraćeno pravo da se venčavamo, usvajamo decu...Inicijativa je pokrenula jer strjet ljudi žele a....jednakost? Po njihovoj logici LGBTQ+ popilacija ima ceo mesec i zastavu i veliku proslavu širom sveta pa oni žele da organizuju to za strejt ljude. Bred Pit je isprva služio kao maskota međutim sam Pit je odlučno odbio da ima išta sa ovim. Iznenađujuće ovaj projekat ima dosta ljudi koji ga podržavaju.

Voljeni Murakami i jedan od najukusnijih kremova na svetu

Mnogi ne shvataju zašto je to pogrešno. Iz istog razloga iz kog smatram da bi "white history month" bio pogrešan. Jer se radi o velikoj većini i ljudima koji ni u jednom trenutku nisu bili restriktovni od svojih prava. Parada ponosa slavi LGBTQ+ ljude i bitku koju i dan danas biju. Slavi to što danas dečak koji je rođen u telu devojčice može da se stavi kada bude imao određeni broj godina na testeteron i krene tranziciju. Slavi to što dva oca mogu da usvoje dete ili da dobiju surogat majku da to za njih uradi. Što mogu da se venčaju. Ali parada takođe bije bitku. U Sudanu se homoskesulanost plaća smrću a šeherijski zakon sam propisuje da je smrt za homoseksualca bacanje sa najviše kule a ako preživi onda ubisttvo odsecanjem glave. Porodice u Americi i dan danas isteruju rođenu decu i ponižavaju ih ako su gej. Biseksulana osoba je često dobiijena sa obe strane jer misle da to i nije sekuslanost već je osoba samo zbunjena.  Ljudi imaju ideju da je svaki gej neveran i da ima sidu a da je svaka lezbejka teška muškarača.

Minina mala matura krajem juna

Mnogi ne shvataju zašto je to pogrešno. Iz istog razloga iz kog smatram da bi "white history month" bio pogrešan. Jer se radi o velikoj većini i ljudima koji ni u jednom trenutku nisu bili restriktovni od svojih prava. Parada ponosa slavi LGBTQ+ ljude i bitku koju i dan danas biju. Slavi to što danas dečak koji je rođen u telu devojčice može da se stavi kada bude imao određeni broj godina na testeron i krene tranziciju. Slavi to što dva oca mogu da usvoje dete ili da dobiju surogat majku da to za njih uradi. Što mogu da se venčaju. Ali parada takođe bije bitku. U Sudanu se homoskesulanost plaća smrću a šerijat sam propisuje da je smrt za homoseksualca bacanjem sa najviše kule a ako preživi onda ubistvo odsecanjem glave. Porodice u Americi i dan danas isteruju rođenu decu i ponižavaju ih ako su gej. Biseksulana osoba je često odbijena sa obe strane jer misle da to i nije sekuslanost već je osoba samo zbunjena. Ljudi imaju ideju da je svaki gej neveran i da ima sidu a da je svaka lezbejka teška muškarača.

Seršei i Timoti u filmu Lady Bird

Trans osobe nazivaju bolesnicima i nakazama. Verujte mi hrišćani na tviteru su prozivali glumicu Hanter koja igra Džuls u Euforiji (trnas devojka) kao nakazu i odbijali da koriste reč ona umesto toga on bez obzira što je Hanter toliko tugo u tranziciji da joj je i glas sada ženstven i ima operaciju grudi...da ne znaš da je trans ne bih mogao da provališ jer ona nije on niti je kriva što je rođena u pogrešnom telu. Zato postoji prajd Strejt ljudima ne treba parada. To nema nikakvog smisla. I treba da budemo zahvalni što nam nije potrebna jer nemamo razlog da bijemo bitku.

• A onda je došao i ...rasizam

Da li ste čuli da je Dizni kastingovao Ariel za novu adaptaciju igranu ovog puta Male Sirene. Mlada glumica koja je dobila ulogu se zove Hale Beli (slično kao Hale Beri ali ova je mnogo mlađa) i ona je devetnaesotgodišnja lepa devojka pa čovek ne bi video problem. Osim činjenice da je ona crnkinja. Crna glumica da igra Ariel? Pa to nema smisla. Većina svoj rasizam krije pod parolom da je ona iz Danske (zapravo nije, princ Erik je ona je sirena, mitsko stovrenje živi u okeanu), drugi da to nije sirena njihovog detinjstva...Na tvitetru se trendovao hastag NotMyAriel u kome su većinom bele devojke plaile svoje kopije Dizni filmova sa DVD-ja jer ne vide Ariel u sebi. U čemu je problem? Shvatam da je ponekad bitno držati se nacionalnosti određene Dizni princeze, ali sada to nije slučaj.

Jedan junski zalazak sunca

Pepeljuga i Bel su obe francuskinje i igrale su ih Lili Džejms i Ema Votson obe belkinje i obe savršeno odgovaraju prikazu likova. Glavnu ulogu u Aladinu je dobio glumac arapskog porekla. Glavnu ulogu u Mulan live adaptaciji ima glumica koja je iz Azije. Mladu Auroru u Malificent igra El Faning, plava i bela glumica. Većina Dizni likova je napisana sa određenom nacionalnošću i poreklom. Ako se bude radio Forzen ićiće se na bele glumice jer je radnja u Norveškoj. Crne glumice imaju samo jednu opciju- Tijanu iz "Princeze i žabe" ovo je bukvalno jedini lik koji nije nužno obeležen tako da ima određenu boju kože. Zašto je problem što je crna? Uz to ako je pogledaš lepo vidiš da ona identičan razmak između očiju, oblik i veličinu usana kao Ariel i ...zna da peva!

Nakon par godina sam se ošišala

Dajte šansu ovoj devojčici i ne pišite takve komentare divno je što više različitih nacionalnosti i boja kože dobija prostor u Dizniju. Ako budu radili Pokahontas biće sjajno ako uzmu neku devojku koja je indijanka poreklom.

To je to za ovaj post. Kao i uvek sve što vam je na pameti, pišite mi dole.

Marli kao i uvek za kraj!

Linkovi vezani za ovaj post (ako želite više da pročitate idite na "open link in new tab" jer ne mogu da namestim da se sam dirketno otvara u novom):

♡Prethodne šolje

☆Moj instagram

♡ Moj Goodreads

☆FB stranica

♡Twitter

Hvala na čitanju,

With love, S.