💚„There Will Be Blood“ movie review🎬💚

Postoje oni filmovi koje ceo život izbegavate da pogledate, i ako konkretan razlog za vaše izbegavanje zapravo ne postoji. Svi ih imamo ali svaki put kada poželimo da ih pogledamo nešto stane ispred nas i kaže „ok, možda ipak nešto drugo“. Takvu situaciju sam imala ne sa jednim, već sa milion filmova, kod kojih bi svaki put kada odlučim da ih pogledam taj glas rekao (kao Sirio Forel  Bogu smrti) – „Ne danas“. Ovaj put rešila sam da me ni jedan glas neće zaustaviti.  Tako sam jedne večeri nakon što sam završila učenje sedela i gledala u crvene zidove moje sobe sama sa sobom komentarišući da mi je toliko dosadno da bih mogla da se vratim na učenje a onda je glas u mojoj glavi rekao „a šta misliš da konačno pogledaš Biće krvi?“ i odluka je pala.  Idalje razmišljam da li sam ipak donela dobru odluku dok tražim titl za film koji me čeka na lap topu, zaista zar da gledam film o nekom naftašau? Da, znam da je Denijel osvojio Oskara, znam da kažu da je legendaran ali sama tema je čudna. Na svu sreću odbijam da slušam svoje predrasude i upuštam se u avanturu.

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Nemam običaj da objavljujem recenzije van svog rasporeda međutim osećala sam da ovo moram da objavim i napišem samim tim eto mene neplanirano. Može da se desi da neka filmska recenzija „padne“ utorkom, jer sam počela više filmova da gledam a imam raspored koji praktično dozvoljava jedan film mesečno, pa će ovakvi postovi biti moguću, i biće utorkom. Kada te nešto impresionira toliko da  da čitav dan misliš o tome, moraš da napišeš neki red, jer zaista film kao što je ovaj to i zaslužuje. Neću vam spoilovati ukoliko niste gledali tako da slobodno možete da čitate dalje, a ako ste gledali onda se nadam dobroj diskusiji.

Rotten tomatoes: 91% (8,4/10)
IMDb: 8,1 /10
Uloge:  Daniel Day-Lewis, Paul Dano
Režija: Paul Thomas Anderson
Sinopis: „Biće Krvi“ je film Pola Tomasa Andersona (ko je gledao „Boogie Nights“ znaće ko je reditelj, ja nisam ) i delimično je zasnovan na knjizi „Nafta“ Antona Sinklera. Prati život naftaša Denijal Planvijua (Denijel Dej Luis).  Priča počinje 1898. godine, kada kao mlad čovek  u potrazi za srebrom sasvim slučajno naleti na naftni izvor, nakon provere kamenja koje je potvrdilo da je nafta on počinje da je izvlači vlastitom opremom koju je sam dizajnirao. Tokom radova jedan od radnika strada te njegovo dete ostaje siroče koje Denijel uzima nakon završetka radova i podiže kao svoje. Do 1911.godine on postaje jedan od najuspešnijih pronalazača u Kaliforniji. Te iste godine dolazi mu mladić Pol Sandej (Pol Deno) i prodaje Denijelu informaciju o zemljištu svoje porodice u Malom Bostonu koje je bogato naftom.

Lepota i prokletstvo ovakvih filmova,  ali prvenstveno lepota je u tome što ti kada sedneš ne znaš zapravo šta da očekuješ. Pri tom ne mislim na neočekvianost u segnemtu toga da li je dobar ili loš (pogledaš kako ga cene stručnjaci, i  jasno je da su barem nešto dobro uradili), već da ne možeš da predvidiš u kojem će se pravcu priča razvijati. Tu je i strah. Strah od toga da ćeš u jednom momentu pomisliti da film koji priča priču jednog pronalazača nafte nema više putanju razvitka i kada pogledaš shvatiš da ti je ostalo još sat vremena filma, ali baš tada pojavi se neki momenat koji nisi očekivao,  i zato je ovaj film jedna od najgenijalnijih drama koje sam ikada gledala.

Kada sam čitala o Polu Tomasu Andersonu,od čijih sam filmova osim ovog gledal samo film „Master“ koji vam preporučujem, pročitala sam da je on indie reditelj. Ja imam jedno veliko poštovanje za sve indie reditelje prvenstveno zato što su to ljudi koji znaju da naprave kvalitetan film  bez velikog budžeta, a ako znaš bez velikog budžeta znaš da barataš i sa njim. On je jedinstven reditelj, kao Kventin Tarantino, Alehandro Injaritu, Tim Burton ili Gas Van Seint, reditelj koji ima baš lični pečat i koji nije komercijalan. Baš zato što zna da pravi filmove sa niskim budžetom i bez velike promocije, znao je da napravi i ovako skup film, on je svoj fokus, stvarajući ovaj film, stavio na kvalitet priče i  dokazao da je  sa svojom umetničkom crtom ima oko da napravi legendarnu dramu. Ono što je on uradio sa ovim filmom i kako ga je sastavio je zaista neverovatno,  zapravo najfascinantnija stvar je to što je ovo režija relativno maldog čoveka. Ne potcenjujem ja mlađe reditelje, ali za ozbiljnu dramu treba iskustvo, a kada shvatite da ga je radio čovek koji je rođen 1970.godine znate da se zaista radi o nekom ko ima oko za režiju.  On je savršen „koreograf“ ovog filma, koji se stara da on radi u svakom segmentu, međutim, on nije taj koji mu daje život.

Denijel Dej Luis na setu sa Polom Tomasom Andersonom

Život mu daju glumci. Gluma je jako bitan faktor ovog filma, pre svega pre svih, tu je legendarni Denijel Dej Luis, a prati ga Pol Deno.

Denijel Dej Luis igra Denijela Plenvijua, pronalazača nafte. Planviju je jedan od najčudnijih likova u kinamtografiji ikada. On je lik koji je možda zato što ga je poneo čuveni „American dream“, a možda iz jednostavne pohlepe neko ko zaista predstavlja loše od onog što novac učini čoveku, a opet baš kada kreneš da ga mrziš on učini neko delo zbog koga  ne možeš da manifestuješ svoju mržnju prema liku, naprotiv osećaš divljenje. O Denijelu Dej Luisu biće reči uskoro malo više, jer njega nikako ne želim da propusitm u delu „Iz filmografije“. Kada čujete ime tog čoveka znate da i u slučaju da vam se film ne dopadne njegova gluma je na vrshunskom nivou. Denijel Dej Luis ne igra svoje likove –on ih živi. To nije izuzetak i sa Plenvijuom zbog kojeg je čuveni glmac odbio da leči upalu pluaća, živeo na nalazišitma nafte, improvizovao govor (koji nikada ne bih znala da je sam DDL smislio da nisam pročitala) i radio još mnogo stvari svojstvenih samo njemu, kako bi oživeo ovaj lik. Ništa vam ni u jednom trenutku ne ukazuje ko glumi Plenvijua jer Dej Luis ne liči na sebe fizički a čak mu ni glas ne liči na njegov već je prilagođen čoveku tog vremena i umesto bogatog staloženog čistog glasa praćenog britanskim akcentom kakav je glas ovog glumca čućete pravi duboki naratorski glas koji ni jednog trenutka ne deluje improvizovano i neprijatno. Uz to on je u ulozi ceo film, što dodatno povećava njegovu genijalnost jer se ne pojavljuje u samo dve scene tokom celog filma. On te tera da mu verušej da  veruješ da sve što je njegov lik stekao  i koliko je teško stekao mu daje pravo da se ophodi sa drugima kako se ophodi. Ali to je sve DDL kod nekog drugog bi izgledalo kao da nema opravdanja, on je taj koji u malim delovima tera tebe da veruješ da je to učinjeno sa razlogom. Od ponosa, do hladnog stava do shvatanja da je napravio grešku sa svojim sinom i finalne brutalne scene Denijel  je svoj lik i ni pod koju cenu ne iskače iz istog. Ova uloga donela mu je njegovu (tada) drugu nagradu na dodeli Oskara u kategoriji najbolji glumac.

Pol Deno je neko za koga sam znala da je jako dobar. Kada gledam samu tehniku glume možda i najbolji glumac mlađe generacije. Interesantno je, da kada se sad osvrnem na njega, sada kada čitam „Rat i Mir“ vidim koliko je ta mini serija nije uspela da prenese duh romana ali on je meni idalje savršeni Pjer, tačno sam dobila ono što sam videla kada sam Dena gledala u seriji. Ovde je bolji od toga. Gotovo jednako dobar kao u filmovima „Little Miss Sunshine“ i  „12 godina ropstva“ (u kome je zaista briljirao). Deno glumi blizance Pola i Ilaja Sandeja, zapravo on pretežno glumi Ilaja jer se Pol pojavljuje samo na početku filma. Ilaj je mladi sveštenik koji je svestan da na njihovoj zemlji ima nafte i želi da dobije novac za izgradnju crkve. On takođe želi da što više promoviše crkvu i u stalnim je sukobima sa Denijelom. Lik koji se na početku predstavlja kao sasvim običan momak sa sela koji veruje da je obećan od strane Boga da širi njegovu reč postaje lik kojeg ćete gledati u neverici. A to kažem zato što on ima toliko neverovatne  scene  gde sam stajala i nisam verovala da jedan čovek može to da izvede. Porediti ga sa DDL-om je nemoguće, jer zaista, Dej Luis je toliko dobar u ovom filmu da ne može tu niko da mu priđe to je  kao da poredim Goslinga i Leonarda Dikaprija, Gosling je dobar  glumac ali Leo glumu zna u svakom njenom delu. Međutim kao individua je dobar. Njegovo skidanje grehova sa Denijela, njegovo razočarenje u oca koji je prodao zemlju po maloj ceni Deno je mastralano izveo. Ako pogledate njegovu filmografiju videćete da je ovaj mladić zapravo radio samo dobre projekte nema veliku filmografiju ali gotovo nema ni jednog poptunog promašaja. Čvrsto verujem da će se jeoš više izgraditi.

Ovaj film je pun tišine koja odjekuje, počevši do toga da u privh 15 minuta filma  gotovo nema jedne progovorene reči. Tišinu prekidaju činovi nasilja koji su često neizbežni. Obiluje radnjom koja je takva da dok ne vidite perfomanse glumaca možete prebrzo podceniti i misliti da je film koji je lak za razumevanje što je zapravo daleko do isitne jer je ovo radnja koju morate pomno da pratite. Odlična preporuka je da pogledate kritiku ovog filma od strane Tarantina on je baš  detaljista i neke sitnice koje inače ne opažamo sa namerom  (kao što nisam ni ja) on je izneo i tek kada čuješ šta ima da kažeš shvatiš da je upravu ostavljam vam je ovde dole, odlična recenzija filma voleli njega kao reditelja ili ne nema diskusije da je čovek koji se razume u film.

Što se teničkog dela tiče, kao i sam film ne odstupa od savršenog izbora. Kamera Roberta Elswit-a vodi vas na početak 20. veka i sve počevši od odabira destinacija do  same kinematografije ukazuje na to.  Robert je inače osvojio Oskara u svojoj kategoriji –najbolja kinematografija, dakle radi se o jako lepim slikma i divnim prikazima. Kostimografi su se svojski potrudili da ni jedan kostim ne izgleda kao da je rađen u 21. veku. Od džepnih satova sa lancem, do šešira sve je u skladu sa vremenom. Posebno sjano odrađeno je ta paralela između gospode i seljaka koja je tada bila izuzetno vidljiva. Film takođe ne zaboravlja fokus na Denijelovog sina i njegov život koji se u jendom trenutku u potpunosti menja, međutim tu možda leži i moja jedina zamerka a to je što je priča njegovog sina zbrzana ali verujem da su izvukli maksimum.

Muziku za film potpisuje britanski rok muzičar Džoni Grinvud, kombinacija violina i urbanih tonova ova muzika zapravo je jako jedinstvena i spaja ono vreme dajući joj samo dah modernog zvuka.

Ovo je istinski jedan od najboljih –najneočekvianijih-najsavršenije kastingovanih filmova. Drama koju želite da pogledate, drama od koje sam ja bežala a sada bih mogla ponovo da je gledam iste sekunde (i moraću kad –tad ponovo da je gledam jer je ovo film koji se ne gleda samo jednom). Film koji je sam sebi doneo status koji ima. Sjajan film.❤

To je to za ovaj post. Kako vam se dopao? Da li ste pogledali ovaj film? Sve što vam je na umu pišite mi dole. 😉

Hvala na čitanju,

With love, S.