💙 ❝Manchester by the Sea❞ movie review 🎬💙

Upravo sada dok čitate ovaj post, milioni ljudi žive svoj život. Možda je baš sada, u ovom trenutku, trenutku kada ne razmišljamo da išta loše može da se desi, kada živimo svoj život nadajuči se još lepšim trenucima koje život donosi, jedan brat izgubio brata. Možda je jedan sin izgubio oca, a prijatelj, večiti sabornik u nevoljama najboljeg prijatelja.  Možda ste ga sreli mnogo puta do sada na ulici, nesvesni njegove tuge, možda je on vaš profesor, radnik na šalteru u banci, komšija koga redovno viđate, majstor kojeg ste pozvali zbog nekog kvara, momak iz suesedne ulice koji vam se potajno dopada...Sve su to samo obični ljudi čije sudbine i nevolje znaju samo oni. Film o jednom takvom čoveku napisao je i režirao Kenet Longeran, a da je jedan od najboljih, snimljenih prethodne godine svedoče sjajne kritke i šest nominacija za Oskara uključujući – najbolji film, najbolji režiser, najbolji originalni scenario, najbolji glavni glumac (Kejsi Aflek), najbolja  glumica u sporednoj ulozi (Mišel Vilijams) i najbolji glumac u sporednoj ulozi (Lukas Hedžs). Ovo je priča o bratstvu, ovo je priča o dvoje ljudi i nesreći koja ih je razorila na komade, o ljudima koji su ostali sami na svetu a zapravo ovo je priča o jednom čoveku i jednom gradu. Ovo je „Manchester by the Sea“.
P.s nema spoilera čisto da napomenem 😉

Rotten tomatoes: 96% (8,9/10)

IMDb: 8,1 /10

Uloge:  Casey Affleck, Michelle Williams, Lucas Hedges

Režija: Kenneth Lonergan

Sinopis:  Li Čendler  je mladi bostonski domar, koji živi normalan, povučen život. Kako je mlad i simpatičan često privlači pažnju devojaka ali se nikada ne obazire na to.  Jednog zimskog dana on dobija poziv da mu je brat u bolnici, i kreće put rodnog rada Mančestera na moru,  pretpostavljajući da je još jedna kriza njegovog brata, koji je srčani bolesnik. Od kada je otrkiveno da Džo ima posebnu bolest srca, Li je često u kriznim momentima dolazio kako bi se starao o svom bratancu, te smatra da je ovo samo još jedna epizoda. Na žalost zatiču ga vesti da Džo ovaj put nije izdržao. Li ostaje to veče da se brine o bratancu –sinu jedincu njegovg brata, šesnaestogodišnjem mladiću čija majka nema nikakvu vezu sa njim jer ga je otac držao dalje od nje zbog problematične prošlosti.Očekujući da će njegov stric i strina dobiti starateljstvo, Li će u advokatskoj kancelariji ostati u šoku kada čuje da je poslednja volja njegovog brata da Li postane Patrikov staratelj. Ali Li i Mančester na moru imaju prošlost koja je zavijena u crno, a ponovna poseta rodnom gradu otvara žive rane.

Ovaj film je, može se reći izabrao mene, radije nego ja njega. Imala sam nekoliko ovogodišnjih filmova na lap topu i  bila sam jako neodlučna koji od njih izabrati. Te sam igrala igru. Napisala sam imena filmova, stavila ih u korpicu i rešila da gledam onaj koji izvučem. Sudbina je odabrala ovaj film. Bez ikakvih očekivanja, hladnog uma upustila sam se u film koji me je zvucima klavira, i pejzažima divnog malog grada u državi Masačusets vodio negde daleko na istočnu obalu S.A.D-a. Dokaz da će film biti dobar je kada imamo radnju koja se nadograđuje. Film kreće kao sasvim obična priča, domar koji  popravlja stvari stanara zgrade u kojoj radi –ništa neobično i drugačije, ali  svakom novom scenom on stvara svoj razvojni put. To je ono što drama zapravo i treba da bude. 

Ako bih tražila jednu reč da opiše film u potpunosti izabrala bih reč balans. Jer to je ono što zaista karakteriše ovaj film, balans –balans između prošlosti i sadašnjosti, između porodice i otuđenosti, između mladosti i iskustva, između dramatičnosti i mirne luke.  I zapravo to je ono što ga čini ovoliko posebnim. To je prava drama.

Film ima dva glavna lika –prvi je Li Čendler, a drugi je sam Mančester na moru (to je ime grada čisto da ne bude zabune,  legalno ime grada). Ova dva lika povezana su sudbinom. Sudbinom koja je Lija zauvek promenila, dok je Mančester ostao isti.Pored njih tu je i Lijev bratanac Patrik, odličje savršene spoljašnosti koja tone unutar sebe, kao i Lijeva bivša supruga Rendi žena za koju će zavuek ostati vezan ranama koje oboje nose na duši.

Ceo tim glumaca vodi jedan čovek –Kejsi Alfek koji igra Lija. Odrastajući u senci svog daleko uspešnijeg, starijeg brata, Li  je uvek bio „crna ovca“ porodice. Nekada davno pre no što će jedini preostali član njegove porodica biti njegov bratanac Patrik, Li je imao porodicu –barta kome se divio, oca koji ga je podržavao, ženu koja ga je volela... Provodio je vreme na brodu pecajući sa svojim bratom i bratancem uživajući u momačkom društvu kao da je danas sve što imaju, kao da je život toliko savršen da su more, brodić, i nebo sve što im treba. Ali njegovo sutra nije svanulo onako kako je očekivao i odjednom ostao je bez svega. Odrastajući u senci svog starijeg brata u Bostonu, Kejsiju Alfeku verovatno nije bilo teško da se poveže sa ulogom, na kraju ovo je priča o bratstvu. Dobio je dobio ulogu života. I dragi Bože, odradio ju je maestralno.  💙

💙Kejsi Aflek kao Li 💙

Jako mi je drago što je Longeran  rešio da Kejsi preuzme ovu ulogu i što nije Met Dejmon, daleko bilo Džon Kasinski. Čak smatram da ni moj omiljeni bostonski glumac –Edvard Norton nije dovoljno pogodan za lik Lija.  Kejsi je kako fizički tako i glumačiki idealan za ovu ulogu, pomalo me podseća na Šona Pena u tome što prvo deluje distancirano a onda prenese intenzivnu emociju. Daleko jači glumački od svog starijeg brata, šarmantniji od njihovog najboljeg prijatelja iz detinjstva, a opet opušteniji od (sada već bivšeg) zeta, Kejsi je bio jedno od najlepših iznenađenja za mene. Nisam ovo očekivala. Još od prve scene jasno je da njegov lik nosi tešku životnu priču, to možeš da vidiš iz njegovih plavih očiju koje reflektuju tugu i teško berme života. Igra tako svoj lik da želiš da ga zagrliš i da mu kažeš da će na kraju sve biti dobro. Ovo je prvi put da  igra glavni lik u ozbiljnoj drami i da stoji sam, bez brata ili zeta iza kamere (mada da budem fer i ako Ben i Hoakin nisu imali veze sa ovim filmom, Met Dejmon je producirao ovaj film, jer bez barem jednog iz "klana" ne može) što je on zaista sjajno iskoristio i pokazao da je veliki glumac kome ne treba slavni brat da bi bio zapažen. Ovo je trenutak koji je čekao bez obzira da li noćas (zapravo u nedelju uveče jer ja ovo kucam u četvrtak) odnese Oskara kući (kao prvi u u „grupi“ Aflek-Dejmon-Finiks koji je osvojio ovu nagradu za glumu) ili ne (da li sam napomenula da njegov brat nikada nije bio nominovan kao glumac i ako ima Oskara za najbolji film i najbolji originalni scenario) unapredio je svjou karijeru jer će ga nakon ovog filma (što smatra i kritika) ceniti daleko više.

. 

💙Kejsi Aflek i Mišel Vilijams, sa producentom Metom Dejmonom💙

Toliko bih mogla da pišem o njemu i opet ne bih imala dovoljno reči jer je toliko dobar, on mi je bio u glavi par dana nakon gledanja filma, svaka analiza emocije mi je prošla kroz glavu. Svaki njegov pokret, svaka ekspresija lica, praćena mekim glasom (malo vuče na Marlona Branda) je bila do kraja izvedena,  toliko prirodno.  Prvi put kada sam se naježila koliko je veran, bio je kada pogleda leš mrtvog brata –to sam bukvalno na svojoj koži osetila  jer je uspeo da prenese svoje emocije na mene kao gledateljku, to je dobra  gluma, to je sjajan glumac. Flashback-ovi iz prošlosti, posebno kada se tragičan događaj dogodi –maestralno, perfektno (teško mi je da vam ne kažem šta je ali pošto je jako bitno ne želim, zato mi ne zamerite što ovako pišem). Zalsužuje ništa manje od Oskara i neka mu je sa srećom noćas (ili bolje rečeno u nedelju uveče, jer rekoh kod mene je danas četvrtak).

Lukas Hedžs igra Patrika Čendlera,  Lijevog bratanca  koji je ostao bez oca. Patrik je klasičan tinejdžer, ona vrsta popularnih tinejdžera koja je dobra u svemu –svira u bendu, ima dve devojke, igra hokej...Ali duboko u sebi Patrik traga za zajednicom, za majkom koja i kada se usudi da se vrati u njegov život neće biti tu, za ocem kojeg mu je život oduzeo. Ono što mi se dopalo,( pre no što pređem na Lukasa i njegovu glumu), je što Kenet nije napisao ovaj lik kao lik koji odbija strica ili ne želi da bude sa njim –što je budimo relani u dramama ovakvog tipa jako često. Ne. Patrik je provodio vreme sa stricem svaki put kada bi njegov otac završio u bolnici i za njega Li nije nikakav stranac. On zrelo prihvata gubitak oca, sve dok u najmanje očekivanom trnutku konačno ne ispolji svoju tugu. 

💙Lukas Hedžs kao Patrik Čendler 💙

Lukas je novina za mene. Izgleda da je 1996. godina bila godina za rađanje dobrih glumaca jer ove godine dvojica briljiraju (ako se pitate na koga još mislim, pored Lukasa tu je njegov kolega „preko okeana“ britanski glumac Tom Holand –momak šarm bukvalno, moram jednom o njemu da vam pišem. Njih dvojica su bili nominovani za BAFTA nagradu za „zvezdu u usponu“ logično otišla je Holandu jer on je ipak njihov, na stranu što se meni on više sviđa). Ovo nije laka uloga za mladu osobu. a on je toliko dobro oživeo svoj lik, da me je ostavio u čudu u sceni kraj frižidera sam čak pauzirala jer nisam mogla da se načudim da me je doatako neko koga priv put vidim. Divno je zanti da na ovakvim mladim glumcima ostaje svet glume.

Rendi, bivšu Liejvu suprugu igra Mišel Vilijams. Od sva tri glumca ona je jedina koju sam gledala ranije, glumica za koju znam koliko je dobra i za koju jako volim. Njena Rendi je žena koja je proživela neke od najgorih stvari na svetu, i danas živi novi život, trudna čeka dete.Ona ima toliki trag na Lijevom životu da on nesvesno priča o njoj kao o svojoj ženi (ne bivšoj ženi) i ona je jedna od privh osoba na koju pomisi kada kaže kome treba da jave da je Džo umro. Ona je simbol života koji se nastavio svih godina za koje je za Lija stao. Ja sam uvek volela Mišel Vilijams, ona je zaista divan glumac čak i potcenjena glumica, dozvoliću sebi da napišem. Ali do sada nikada nisam videla jaču emociju od nje.  

💙Mišel Vilijams kao Rendi 💙

Tako je bilo i na početku ovog filma. Međutim scena kada se njena Rendi i Kejsijev Li sreću nasamo oči u oči je bila scena gde sam im aplaudirala, bukvalno. Ujedno i jedna o poslednjih scena u filmu (scena sa postera). To što su njih dvoje stvorili, ta mešavina bola, agonije, suzdržavanja a opet i jasne ljubavi koju osećaju jedno prema drugom je jedna od najboljih dramskih scena koju sam videla na filmu –ikada. I moram da kažem da od Hita Ledžera nisam videla muškarca sa kojim je imala toliko priodnu hemiju na filmu, što se vidi i za kamera u intervijuima plus  gotovo celu sezonu nagrada zajedno dolaze na dodele nagrada. I ako mislim da će Viola Dejvis dobiti Oskara, svu sreću želim i Mišel, ako pobedi aposlutno je zaslužila.

💙Kejsi Alfek i Mišel Vilijams iza kamera 💙

Ovaj film stvara taman dovoljno dramatičnu atomsferu da osetiš da dopire do srca gledaoca, ali se ubrzo vraća na mirno stanište te daje gledaocu vremena da se smiri, što zapravo je proces samog života. Ima dosta metafora,  i ja volim kada film ima jasnu radnju ali daje naznake čitanja između redova.

Režiser Kenet Longeran uspeo je u tome da prikaže film koji nema kadar koji zapravo nema smisla ili nema potrebe da bude tu. Ono što ja volim je kada  film veže jedan simbol što je u ovom slučaju brod –brod kao simbol odlaska i povratka, kao smibol bure i mirnog mora to je sjajna metafora ovog filma i on je kao deo Lijevog brata dao jednoj vrsti sentimentalnosti filma. Na neki kroz taj brod, Džo će uvek biti u Lijevom i Patrikovom životu. Tako da ako rešite da gledate ovaj film obratite pažnju na sitne simbole koji ne samo da su bitini za ovaj film , vće su genralno predstavljaju život.

💙Kejsi Alfek sa reditežiserom Kenetom  Longeranom💙

Kinematografija je svetlost ovog filma. Snimci Jody Lee Lipes-a su toliko lepi da će vas sam uvod uveriti da je ovo sjajan film (i da ako ništa drugo vredi gledati zbog fotografije). Pejzaži tog malog morskog gradića zovu da ga posetite. Stvara pravu atmosferu primorskog gradića, budei snove o putovanju u mala mesta –od svetionika, do vedrog plavog neba, do dela oko mora koji je ograđen pa sve do prelpog plavetnila mora i galebova –prelep rad sa kamerom.

Ništa manje lepa je muzika, već sam vam pominjala da je soundtrack divan.  Bukvalno svaka nota prati dešavanja i emocije glavnog junaka što se retko dešava, svaka čast Lesliju  Barberu, odradio je sjajan posao.

Ono što mi se ne dopada (što nije velika zamerka, ali ja volim sve da iznesem a i da ne bude samo hvalim) su sporendi glumci koji se pojavljuju, nisam im  dovoljno verovala ali oni nisu bitan faktor tako da nije strašno. Kraj filma mi se jako dopao, pre svega ne zaršava se onako kako bi gledaoci očekivali (pa i ja dok sam gledala), ali ostavljaa najbitniji deo –nadu. To malo svetlo u životu Lija Čendlera koje navire na kraju tunela je upravo ono što stavlja veto na ovu priču dok se kružna kompozicija vraća na početak i Klaudiju Meri (brod). 

Da zaključim ovaj  (predugačak) post rećiću vam da već dugo nisam videla ovoliko dobru dramu. Znate kako ja znam da je film ostavio trag? Tako što kada se završi osećam da se nešto u mom pogledu promenilo. To je slučaj sa ovim filmom. Zapravo toliko mi se dopao da sam par dana samo njega htela ponovo da gledam, drugi su pali u vodu. I možda ja nisam relana, i možda preterujem (mada po rečima kritčara, ovo jeste jedan od najboljih filmova napravljenih od 2010. godine pa do sada) ali vama ovde pišem kao neko ko je gledao film a da pri tom sam bila upoznata sa radom samo jednog od tri glavna glumca (sa tim da sam znala ko je  je Kejsi, zbog Bena) a da za pisca/reditelja nikada nisam čula i ostala sam zaljubljena u njega (film ne režisera😉). Da li  preporučujem? Naravno. Ovo je univezalan film –dobar je i za prave ljubitelje drame, i za one koji ovaj žanr uzimaju za dosadan. Kada sam rekla u postu o filmu „Loving“ da filmove o „običnim ljudima“ volim samo onda kada ima neku posebnu nit u priči mislila sam na ovakav film. Ono što nedostaje filmu „Loving“  (recenziju možete čitati OVDE ako ne znate o čemu pričam) ima ovaj film –dinamiku i posebnu emociju (ali cenim da kao obična drama ne biografska ovaj film ima i veću slobodu kreativnog izražavanja, jer nema ograničenja) i priču koja veže lik što mi se jako dopalo.  

Filmovi danas često idu iz krajnosti u krajnost –ako je sreća, onda je sve savršeno, ako je nesreća –nema svetle tačke. Film „Manchester by the Sea“ je realnost, i zato ostaje kao jedan od najboljih filmova koje sam ikada pogledala. Ono što ja želim da znam je kako ste ga vi doživeli? Bacite pogled na film pa mi javite.💙

Kao preporuku nedelje za vas imam soundtrack iz filma "Hell or High Water" radili su ga Nick Cave & Warren Ellis, odličan country soundtrack dugo nisam gledala film u kome sam više bila fokusirana na muziku nego na sam film, ovaj mi se baš dopao 💙

Misilm da bi to je sve za ovaj post.  Moram da kažem nikada nisam rekla, ali bukvalno sam stavila "svoje srce i dušu" u ovu recenziju, ne sećam se kada se ovoliko unela u pisanje obične filmske recenzije.Ja se izvinjavam ako sam preterala, ali ja sam toliko zaljubljena u ovaj film da se nadam da je malo preterivanje bilo ok (hej tako je kada nešto voliš😘). Da li ste gledali ovaj film? Da li ste zainteresovani da ga pogledte? Sve što vam je na umu pišite mi dole.  I uzgrd rečeno,  nikada ovo ne kažem, ali ako imate želju da čujete mišljenje o nekom filmu  samo recite pa  da odgledam i ako ne napišem poseban post ubaciću  ga u rubriku filmovi meseca sigurno.😉

Hvala na čitanju,

With love, S.