Call Me by Your Name

Oduvek sam znala da romansa nema neki veliki uticaj na mene. Bila sam klinka kojoj čak i bajke gde se sve završava poljupcem i brakom i „i živeli su srećno do kraja života“ nije imalo velikog smisla. Može se reći da je kada me je Bog kreirao taj ženskasti gen kod mene malo zapostavio. Kao „ok gotova je“ a onda neko doda „ali zaboravio si da joj daš romantičnu dušu“ a on odgovara „pa pretpostavljam da će morati da živi bez iste“. 

Ovaj, šalim se ovde sa vama, ali zaista sam realna. Još od malena nisam mogla da shvatim kako neko vidi brak i porodicu ka uzvišenje, bila sam ete koje je odrastalo na početku 21. veka, klinka modernog doba. Imala sam tu sreću da moja baka nije patetičar  niti preveliki romantik „ljubav uđe kroz prozor Sara, glad dolazi direktno na vrata“ , reči koje slušam od kad znam za sebe. Tako je meni kao čitatelju romantika u knjigama i filmovima uvek bila sporedna stvar. Retko kad se desilo da me glavni par zainteresuje. U knjizi Džejn Ejr me je uglavnom zanimao Ročester, verujte mi na reč da mi je bilo svejedno da li će sirota Džejn da se uda za njega ili ne. Isti slučaj je bio sa knjigom Gordost i Predrasuda, gde mi je veći fokus bio na tome kako društvo razgovara nego na tome da li će Darsi i Liz da se venčaju. Prva knjiga u kojoj sam počela da se poistovećujem sa romantičnim delom priče bili su „Orkanski Visovi“, mračna i tamna romansa mnogima morbidna mene je pronašla na najbolji mogući način, i obožavala sam je! Potom je došao Murakami i njegova „Južno od granice, zapadno od sunca“ romansa koju sam proživela u svakom deliću nje. Nisam verovala da ću više naći knjigu u kojoj ću se saživeti sa romansom likova, sve dok nisam pročitala „Call Me By Your Name“. O knjizi za kojom je poludeo svet i filmu koji je za mene najbolji prošlogodišnji film vam pišem danas.

„Call Me By Your Name“ nam donosi priču o jednom letu u Italiji tokom ’80ih godina prošlog veka. Elio i  njegova porodica provode svoje leto u letnjikovcu, u malom mestu u Italiji gde svake godine prime po jednog pisca koji dođe. Te godine odabrali su Olivera, perspektivnog mladića čiji šarm očarava sve ukućane. On i Elio dele terasu koja spaja njegove sobe a ubrzo se između njih razvija nešto veće.

KNJIGA

Ako sam nešto naučila o Acimanu tokom čitanja ove knjige to je da je on izuzetno atmosferičan pisac. On je autor kod koga osećaš kompletnu radnju. Aciman počinje ovu knjigu lagano ali sa jakom energijom i osećajem da je upravo spreman da te odvede u jedno drugo vreme. Početak ove knjige je bukvalno kao put kroz vremensku kapsulu, svaka nova rečenica te polako približava jednom vremenu mnogo pre našeg, ni ne trepneš a već si u tom svetu. Već osećaš miris mora, i Italiju, već možeš da čuješ zvuke dobro poznatih melodija i sve što je danas nekako bledi. Bez obzira što moda kao i ja sediš i čitaš na telefonu, način na koji Aciman prenosi knjigu je takav da više nemaš osećaj kao da si u svom vremenu, ne ti si u ’80im i ti živiš njihov život. Život vremena u kojem ja nisam ni bila rođena. Elio je narator knjige, kroz njegove oči posmatraš celokupnu radnju, interesantno je da u filmu mada Elio nije narator, sve vidiš iz njegove perspektive baš kao i u knjizi, ovaj potez reditelja je nešto što mi se jako dopalo. Ali o tome kasnije, da se vratim na Elia. Elio kao narator te stavlja u poziciju da automatski gledaš stvari iz njegovog ugla, to je osećaj od kog nema bežanja do poslednje stranice. Kroz Elia zavoliš ono što on voli u Oliveru, kroz Elia takođe ne voliš stvari koje njega nerviraju kod Olivera. Ova naracija iz prvog lica daje ujedno bliži uvid na pogled jednog mladića u kome bukti strast a  sa druge strane ne daje jasan uvid na ostale likove pa i samog Olivera koji predstalvja nešto poput božanstva u ovoj knjizi. On je muškarac u koga si zaljubljen/a. On je čovek koji očarava svojim šarmom i čudni  pogledom na svet. Interesantno je da do samog kraja ti zapravo ne upoznaš Olivera, jer Elio uporno odbija da nam prikaže Olivera kao ljudsko biće. Ne Oliver je nit fantazije koja se čini tako daleko od realnosti a opet ne možeš da odoliš da ne budeš ljubomoran/na na Elia što je on taj koji svira Oliveru klavir, što baš to leto on deli sa njim, sve ćeš to želeti sa sebe. 

Dopada mi se predstavljanje Elia kao jednog adolescenta, dok Oliver jednako gori za željom da bude sa njim Oliver je muškarac koji sebe odlično kontroliše, sa druge strane Elio je mlad, željan svega, ne možeš da ga zaustaviš. Taj opis mladalačke nestrpljive energije je nešto što je Aciman sjajno odradio. Jako mi se dopalo što sam čitajući ovaj roman mogla da se transportujem u neka leta pre tehnologije i pre interneta. Leta koja sam provodila van grada u vikendicama, taj povetarac kada se spušta letnja noć, domaći sokovi i večera napolju. Čoveče, bilo je to dobro vreme. A kroz ovu knjigu sam se barem na par dana vratila u taj period. Još jedna stvar koja mi se jako dopala je kako Aciman koristi simboliku. Tako od početka knjige imamo kajsiju kao jedan do simbola koji se provlače od početka, tu je i Davidova zvezda koju Elio ne nosi dok Oliver otvoreno nosi, koja isto predstavlja simbole u ovoj knjizi. Sad sama romansa. Romansa u ovoj knjizi je prevashodno bazirana na jakoj hemiji između likova. Varnice između Olivera i Elia su tu još od prvog susreta, i podsvesno ili ne navijaš za njih. Još jedna pohvala-nema  klišea! Autor ni jednog trenutka ne potencira na ovoj vezi kao na homoseksualnoj vezi, već je opisuje potpun o prirodno isto kao što u kasnijem delu romana opisuje vezu između jedne devojke i Elia. Nema naglašavanja, likovi nemaju isfemiziranost,  bukvalno ne postoji ni jedan gej kliše a to se prenelo, hvala Bogu i na film.

Mana knjige: U pojedinim delovima autor je preterao sa erotikom. Dakle nemam problem da čitam o erotici ali da li me zeza neko da ima išta erotsko u tome što Elio stavio prljav Oliverov donji veš na glavu? Ozbiljno?

Ova knjiga predstavlja moju omiljenu vrstu štiva-laganu dramu. Ja volim da čitam drame, a najviše volim kad nema ni trilera ni previše teških trenutaka, već prosto dobre kvalitetne i lagane drame koje odmah iznesu svoju poentu. Takva knjiga je ova knjiga. I ima te sve moje preporuke.

FILM

Godina: 2017.

Uloge: Armie Hammer, Timothée Chalamet

Režija: Luca Guadagnino

Rotten Tomatoes: 96% (8,7/10)

IMDb: 8,1/10

Film izuzetno verno prenosi knjigu. Mislim da je reditelj generalno imao veliku prednost u vidu toga da knjiga nije velika i obimna samim tim je gotovo sve moglo da se prenese i osim kraja koji je pre isečen nego izmenjen ne vidi se velika razlika. Što je još važnije reditelj ej uspeo da u potpunosti prenese atmosferu knjige tako da nema razlike između čitanja ove knjige i gledanja filma. Retko kada imate isti doživljaj kada nešto čitate i gledate, verujte mi na reč da mi je filmska adaptacija bila kao da gledam sve ono što sam zamišljala u glavi na ekranu. Sa radom reditelja Luke Guadiana sam se upoznala kroz film „I am love“ o kome sam vam pisala (ostaviću link dole). Jasno je prepoznatljiv stil ii u ovom filmu bez obzira što je ono bila originalna priča dok je ovo adaptacija knjige. Ovaj čovek je rođen da radi klasične drame, kadrovi su mirni i staloženi a opet puni različitih emocija. Ono što mi se dopalo kada sam gledala prethodni njegov film kao i ono što mi se dopalo u ovom filmu je što je Luka taktičar. Ume polako da uvuče u celu priču, sve kreće lagano, ne deluje kao da ćeš se vezati za film, međutim scena po scena to se menja.

Kada već govorim o kadrovima, hajde da pričam malo o kinematografiji. Na prvi pogled sam mislila da je verovatno pogrešno što mi film deluje kao klasičan film iz ’80h a onda sam shvatila da gubim poentu i da je baš u tome čar filma. Kadrovi su svakim minutom sve lepši i lepši. Nisu oni vizuelno čudo. Juče sam gledala „Ubistvo u Orijent Ekspresu“ i ti kadrovi su vizuelno čudo. Međutim razlog zašto su ovi kadrovi savršeni je druge prirode. Ovi kadrovi prenose vreme i prenose osećaj leta. A to je prava umetnost, preneti priču na najbolji mogući način, tako da čestitam Sayombhu Mukdeeprom, (izvinite ja ne umem ovu transkripciju da uradim čovek je sa Tajlanda) na odlično obavljenom poslu u vidu vizuelnog prenošenja filma.

Gluma je na zavidnom nivou. Niko od ovih glumaca nije velika zvezda a opet svi oni su uspeli da izvuku toliko lepo svoje likove i verno predstave junake iz knjiga. Glavna zvezda svakako je Timoti Šalame koji igra Elia. Ovaj mladi glumac osigurao je sebi mesto među zvezdama u budućnosti, i preneo lik Elia baš onako kako sam ga zamišljala u knjizi. Međutim ono što se razlikuje od knjige je što je mene zapravo u ovom filmu „sa nogu oborio“ upravo on ne Oliver. Timoti ima šarm on svira klavir on toliko emocija govori samo pogledom. Glumac pred kojim je velika budućnost. Osim toga moraš da budeš jako dobar da budeš nominovan u istoj kategoriji u kojoj su Geri Odlman i Denijl Dej Luis, zar ne?

Fun fact: Timoti je prvi glumac rođen nakon '90-e godine koji je nominovan za u kategoriji najbolji glumac, Timoti je rođen 1995. godine.

Armi Hamer jer preneo baš ono što sam očekivala od Olivera ali uz to na čudan način dao je Oliveru  još veću zavodljivost. Ostavio je Oliverovu misterioznost koju sam lik u knjizi ima a doprineo u tome da te konstantno tera da razmišljaš o njemu. Sjajan perfomans.

Teško je verovati ali hemija između ova dve hetero glumca je na vrhunskom nivou. Od momenta kada su prvi put zajedno u kadru do čuvenog momenta na terasi pa do samog kraja Timoti i Anri su pojam kako filmska hemija može da funkcioniše brutalno dobro, to što oni prenose na vas kao gledatelje je magija.

Moram da odam respect Džejmsu Avoriju za scenario koji je napisao. Scene su jako lepo povezane, kadrovi su ispunjeni i deluju bogato ni u jednom trenutku nema nepotrebnih dijaloga i svaka scena ima neko značenje, neka mu je sa srećom u kategoriji „adaptirani scenario“. Jako mi se dopada proces i faze kroz koji film prolazi bukvalno se osećaš kao da gledaš nečiji letnji raspust, doživljaj je potpun i mislim da da je ceo tim tu odradio fantastičan posao.

Red je da spomenem i muziku koja je savršenstvo u ovom filmu. Interesantno je da reditelj uvek sam bira muziku za svoje filmove tako da ovde nemamo kompozitora koji potpisuje ceo film već se radi o grupi autora. Lično smatram da je napravio pun pogodak odbravši pomalo melanholičnu ali atmosferičnu muziku za ovo ostvarenje. Pesma „Mystery of Love“ nominovana je za Oskara i imate moju preporuku da je poslušate.

Šta je mana: Postoji jedna scena koja je bila previše u filmu, bukvalno sam jedva uspela da je odgledam, realno je moglo i bez toga ali zanemariću.

Generalni utisak: Ja sam neko ko voli ovu vrstu priča. Ja volim lagane drame a jakom atmosferom. Ovaj film i knjiga su baš takvi. Najbolje od svega je što je ovo priča koja će vas opustiti ali koja će vas istovremeno edukovati i zabaviti. Imate sve moje preporuke da pogledate i pročitate i apelujem na naše izdavačke kuće da prevedu knjigu, definitvno je vredna čitanja. A dok ne prevedu slobodno se bacite na filmsku adaptaciju.

Linkovi vezani za ovaj post (ako želite više da pročitate idite na "open link in new tab" jer ne mogu da namestim da se sam dirketno otvara u novom):

☆ I am love recenzija
♡ Moj instagram

☆ Moj Goodreads

♡FB stranica

☆ Twitter

♡Novi tumblr

Hvala na čitanju,

With love, S.