Od kada je sveta ljudi su imali želju da uživaju u zabavama koje bi kreirali glumci. Još iz perioda stare Grčke pojavili su se prvi teatri i pisane su prve drame. Još u tom periodu ljudi poput čuvenog predstavnika helenske tragedije-Sofoklea stvarali su tekstove koje bi glumci kasnije iznosili. A vreme se menjalo, tokom renesasnog perioda iz Italije stigao je balet a oko 1600-e iz iste države došla je i opera. Krajem 19. Veka ljudi su dobili priliku da gledaju materijal snimljen kamerom, tada velikim otkrićem-film. Kažu da postoji jedna opšta podela umetnosti te da ih zvaničnih ima sedam, prvih šest preuzete su od starih grka: arhitektura, slikarstvo, vajarstvo, ples, književnost i muzika.
Film je dodat na tu listu kao sedma umetnost dok su kasnije fotografija i strip određene kao osma i deveta umetnost. Na početku su bili kratki a kako je vreme odmicalo postajali su sve duži i duži. Prvo su dobili zvuk, potom boju, a onda specijalne efekte (koje je u pravom smislu te reči uveo Piter Džekson u „Gospodaru Prstnova“ kreirajući poptuno novi svet i do tada ne viđena bića) dok je danas nebo granica šta filmska i industrija može da uradi.
Televizija je došla kao najmlađa vrsta ovakvog tipa medija, u 20. veku. Na početku je bila samo su serije uglavnom smatrane „razonodom za domaćice“ koje bi ’50ih dok čekaju muža sa posla i spremaju ručak pomno pratile dešavanja Lusi i Riki Rikarda u seriji "I love Lucy". Dugo smatrana kao „hleb sa sedam kora“ televizija dobija na značajnoj promeni i daleko većem rangu u poptunosti tek u 21. veku (bilo je i ranije serijakoje su praćene i gledane ali pravi kvalitet dostiže tek u novom vremnu) kada će serije postati samo produžena ekranizacija (mada ga još uvek neće dostići u poutnosti) filma. Brajan Karnston je jedan od ljudi koji su prozvani onima koji će promeniti svet televizije nakon svoje maestralne uloge u seriji „Breaking bad“. Sa efektima gotovo sličnim kao filmskim, i glumcima koji su sposobni da rade briljantan poso danas imamo „Game of Thrones“, „Vikings“ , „Mad man“ i mnoge druge serije koje su ostavile značajan pečat u savremenoj kulturi.
Pozdrav moje drage gospđice. What’s up? Danas je ponedeljak (12.12) pa kako mi je iskrslo mnogo toga nisam sela da učim taman da iskoristim priliku barem jedan post da napišem. Elem čitam nominacije za Zlatni Globus (koje meni ništa ne znače i o tome ću vam uskoro pisati, tj. zašto smatram da glumačke nagrade više nemaju vrednost), ali moram da čestitam Leni Hidi za prvu žensku nominaciju za Globus ikada iz GOT glumačke ekipe (nikada pre žena iz „game of thrones“ kasta nije bila nominovana za Zlatni Globus) u kategoriji „najbolja sporedna glumica u televizijskoj seriji“ zaista ako neko zaslužuje to je ona i celoj seriji za nominaciju za najbolju dramu. Čestike idu i divnoj Kler Foj za The Crown i Kaitrioni Balfe za „Outlander“ kao od žena sa malog ekrana koje jako volim. Ali Lena pre svega i pre svih Lena. 💛
Elem danas ne pričam o tome i ovo je bila samo jedno malo oslanjanje na događaje iz sveta filma i serija (film nisam pominjala jer gotovo ništa nisam gledala pa ne mogu da vam kažem). A sada današnja tema, a to je razgovor o različitim oblicima prenošenja priča kroz glumu-pozorište, film, opera/balet i televizija. Trudiću se da ne smorim i da ne idem u previše detalja. Pre svega morate da znate da sam ja težak snob. Priznajem snob sam. Volim pun doživljaj mnoge stvari me nerviraju i smateju mi. Mnoge ne mogu sve da gledam i ne odgovara mi sve.
Mišljenje je samo moje, zato rubriku i zovem „razgovor“ jer želim da čujem različita mišljenja, dakle ne želim da ikog povredim i uvredim aposlutno smatram da je svako mišljenje ok jer svi smo različiti.
Let’s go 😉
🎭Pozorište🎭
Ako treba da budem u poptunosti iskrena, a ja volim da budem iskrena rećiću vam da nikada nisam bila tip kojeg su fascinirale „daske koje život znače“. Film je oduvek bio moja teritorija, nešto što mi najviše prija. Kada sam bila mala želela sam da budem glumica kao Anđelina Žoli, kao Šarliz Teon, kao mnoge one koje sam gledala na filmovima kao dete. Kada sam shvatila da je Ameika daleko i da gluma ovde znači gluma u pozorištu više nisam bila oduševljena tom idejom, pa jahoću da glumim pored onog lepog doktora iz Closer, pored Džeka Speroua ne pored naših glumaca. Odrastajući (pri tom ne mislim na detinjstvo, u mojoj glavi ja idalje odrastam) čula sam za čuveni svetski teatar-Brodvej. Mjuzikli i umetnici koji žive perfomans su me impresionirali. Brodvej istina u jednoj bajci. Svaki put kada bih odgledadala neki deo Brodvejske tačke od čuvenih „Cats“ i „Čikaga“ do „Wicked“ i „Jeresey Boys-a“ ostajala sam nema pod umetnošću koju je on davao. U nadi da možda nešto slično čuvenom Bordveju mogu da nađem i kod nas počela sam da posećujem pozorište kada su se davale predstave ni jedna nije davala ni delimičan osećaj ovih sa Brodveja ali sam to prebacivala na činjenicu da nikada nisam gledala mjuzikl kod nas. Onda sam dobila priliku da gledam našu verziju „Čikaga“. Razočarenje. To je bio osećaj. Prva stvar koja mi je bola uši bilo je pevanje pesama na srpskom (što u principu je jako logično ali kad ceo život slušaš na engleskom teško se navikneš na drugu veriju). Jer u mojoj glavi se jedino engleski računa (što nema nikavog smisla ali tako je). Ja generalno imam problem sa našim filmovima/serijama/predstavama meni je čudno da gledam glumu na maternjem jeziku (sestra me vodi u bioskop u nedelju da gledam Santa Mariu della Salute, naš film pa vam javljam kako sam ga preživela) a verujte mi gledala sam i filmove iz Estonije, Švedske, Danske, Francuske...ništa mi nije tu čudno. Međutim kada slušam ljude na svom maternjem (i da se razumemo našeg jezika se ne stidim) i kada gledam ljude kako glume na srpskom osećam se kao da to tako ne treba da bude. I nemam objašnjenje za to prosto moj um iz nekog razloga glumu spaja sa stranim jezikom. Elem na stranu jezik, produkcija nije bila ni polovično zanimljiva kao ona sa Brodveja to je bila još jedna stvar koja mi se nije dopala. Treća stvar su glumci, postoje dva-tri glumca naša koja ja mogu da kažem da volim.Glumci koje ja volim su u 98% slučajeva stranci i to je možda čudno ali isitnito. Uglavnom nisam ja za pozorište. Zovite me nekulturnom, zovite me plitkom ja sam voljna da odem u pozorište ali neka to bude Brodvej ili „Londonski Kraljevski Teatar“ jer svi mi idemo da gledamo glumce i priče koje volimo, a ono što ja volim na žalost nije ovde. Da li to znači da je pozorište loše? Ne naprotiv, znam mnoge koji uživaju u daskama koje život znače više nego u filmu. Film jeste šminka, i jeste dosta produkcije, ko- produkcije...ali ja volim to. Ja volim da gledam kakav je rad sa kamerom, kakave su slike, kakva muzika sve prati pa i ako je šminka. Ukoliko volite teatar, idite, uživajte, ponovo napominjem nemam ništa protiv istog ali meni lično ne prija, sačekaće lepe dane kada budem mogla da ga posetim pa u Njujorku ili Londonu.
🎬Film🎬
Film je moja omiljena vrsta ovakvog tipa medija. Obožavam da ih gledam, analiziram, diskujtem o njima...sve. Posebno volim samu predstavu o sedmoj umetnosti a to je da je sve jedna slika. Reditelj je slikar, koji četikcama, bojama, na svom platnu oslikava ono što kasnije urami i izlaže ljudima. Isitna je da se danas prodaju i dosta „jefitnih slika“, loših, no budimo realni toga ima svugde. Imate i loše knjige, loše fotografije, loše peme... Bitno je fokusirati se na one dobre. Posbeno sam fascinirana činjenicom da hiljade ljudi stoji iza jedne prezentacije priče upakovane u dva sata. To je magija. Uskladiti sve te ljude, fokusirati se na određene delove, odabrati savršeni kasting... to je jako veliki posao a kada je uspešno odrađen onda je ništa drugo do maestralan. Strane filmove jako volim, volim dobru produkciju, dobru fotografiju, lepe kostime, muziku. O glumicma koje volim da gledam mogla bih do sutra, od glumaca iz zlatene ere volim Branda, Ingrid Brgman, Klarka Gejbla, Ketrin Hepburn...Od veterana našeg vremena najviše volim Džeka Niklsona, volim Džudi Denč, Al Pacina (volim i De Nira, ali Al je uvek bio više energija koja meni prija), Helen Miren, dok od relativno mlađih volim Denijela Dej Luisa, Kejt Blanšet, Šona Pena, Merion Kotijar da imenujem neke. Pominjala sam više puta da mi je omiljeni reditelj Alehandro G. Injaritu, volim i veterane poput Skorsezija. Mogla bih ovako do sutra eto kemera Emanuela Lubeskog i muzika Hansa Zimera su takođe vredne pomena to su neke od tehničkih stvari filma koje umeju da budu sjajno odrađene. Ako je pozorište isitna, film je fantazija koja te vodi negde daleko. Kao maštovito dete uvek sam želela da barem na dva sata budem negde drugde i verovatno zato toliko i volim film. I ako gledam i puno serija, ovo će uvek biti moj prvi izbor.
📺Serije📺
Odmah nakon filmova slede serije. Kada sam bila klinka nisam ih pratila mnogo, međutim danas je televizija gotovo jednako dobra kao film. Pisala sam već o ovjoj temi ali danas se ljudi lakše vežu sa seriju saim tim jer u par godina imaju priliku da jednom godišnje u desetak nedelja prate svoju omiljenu priču. I to je razlog zašto ih i ja volim. Kome je film prekratak, želi još više od one završne scene posle, uvek će pre odabrati seriju, moram da priznam da ih i sama dosta gledam. Ja jako volim mini serije, zato što je to možda i najbolja doza-traje duže nego film a nema verovatnoća da će priča nakon par sezona postaiti dosadna. Serije su uvek nešto čemu drage volje kažem da. Opet strane a ne i naše samo zato što, i to je generalni problem sa našom kinematografijom bilo da se radi o filmovima ili serijama, imam utisak da postoje npr 5 tema i one se vrte u krug. Retko retko naiđeš na naš film/seriiju koji nema tih par tematika okrenutih na pet hiljada varijacija.
💃Balet/Opera💃
Ovo je meni možda i najmanje poznata teritorija, samim tim i nemam mnogo toga da kažem. Kao mala sam bila fascinirana balerinama, tim pre što mi se majka kao dete bavila baletom, ona je smatrala da moram i ja da idem u baletsku školu, i živela sam sa usađenom idejom o baletskoj školi. Međutim kada sam kao osmogodišnjakinja prvi put zakoračila u salu za vežbanje, baletske škole shvatila sam da je to daleko gora muka umesto slakih kostima i par koraka. Nakon godinu dana pokušavanja, shvatila sam da nikada neću voleti ovu oblast i napustila sam ga. Međutim ostao je u mom životu, moja srednja sestra je pre par godina završila nižu baletsku školu, dok je najmlađa poslednja godina u istoj. Možda je to razlog što nemam želju za gledanjem baletskih predstava-posle toliko priredba na kojima sam bila kako bi ih gledala nagledala sam se baleta. Možda ću u budućnosti poželeti da pogledam neku ali za sada sam ih se nagledala. P ako mi se ikada ukaže prilika barem u Boljšoj teatru. Što se opere tiče uvek sam htela ali nešto „provereno“ ne želim da odem i završim sa, daleko bilo, oštećenjem sluha. Uvek sam htela da gledam „Karmen“ čitala sam istopimenu knjigu knjigu Prospera Merime i gledala španski film iz 2003 (možete pogledati više o njemu OVDE) i jako mi se dopala priča i cela zamisao o Karmen pa čula sam da je ta opera jako dobra volela bih i to da vidim. Ne znam mnogo o ovom delu da kažem tim pre jer nisam mnogo u tom svetu.Ali opera deluje zaniljivo sve dok mogu da nosim naočare za vid (jer na daljinu ne vidim) a da ne popucaju.😉
Rekla bih da je to to za ovaj post. Za šta se vi najčešće odlučujete i zašto? Sve što vam je na umu pišite mi dole. 😉
Hvala na
čitanju,
With
love, S.
Hvala Isidora :)
ОдговориИзбришиVidiš ja nikada nisam razmišljala koja je prva meni na liti ali rekla bih da je slikarstvo kao nešto što me je od malena fasciniralo, onda književnost, pa film pa muzika :)
Pre svega hval ana opširnim kmentarima uz to što si mi ukazala svoj stav edukovala si me o nekim stvarima koje ja nisam znala :)
Ja sam recimo uvek volela da čitam drame, što naše što strane ali kada gledam ekranizaciju istih uvek sam imala neki problem za povezivanjem zašto ne znam :)
mislim da je realno moderno doba donelo promene, danas je veći prestiž glumcu za koga igra nego gde i šta igra pa tako neki od najvećih današnjice pre svega se cene jer su radili za Skorsezija, Spilberga... jer da bi projekat bio dobar mora da stoji neko jak iza njega. Ali na stranu SAD opet su Brodvej i Londonski kraljevski teatar nešto drugo nešto uzvišenije :)
Gluma je (ovo je samo subjektivno gledište moje nisam stručnjak) na neki način (celokupno ne film ili pozorište ili televizija) podeljena na dve osnove zasnivanja performansa-klasični (pozorišni-Lorens Olivije stil glume) i metodni (filmski u kome glumci žive svoj lik tih par meseci koliko snimaju-Brando stil glume), ima dosta još pod-stilova različitih kao što ljudi poput Džonija Depa, Tilde Svinton...imaju neki sovj stil itd. e sad ja sam uvek više volela medtoni uvek radije Denijela Dej Luisa nego npr. Kolina Firta to valjda dosta govori o načinu na koji ja vidim predstavu o pozorištu i filmu. Film jeste otišao u komercijalu dosta tu se u potpunosti slažem ali to je verovatno zato što je danas najveći svetski medij po pitanju prostranjenosti među publikom :)
Kada sam pričala o našoj sceni konretno sam mislila na scenu u 21. veku koja je meni razočaravjuća prestala sam davno da ih gledam. Ni sad u bioskop išla ne bih ali moja sestra insistira da promenimo rutinnu malo :) Ali poslušaću savet probaću da gledam malo liberalnije na našu kinematografiju :)
ОдговориИзбришиJugoslavija je već druga priča, ja sam rođena nakon rapsada Jugoslavije ali moji kažu da je bilo vreme kada se uživalo i kada je kultura uvek bila na višem nivou. Mada se u mojoj kući strana kinematografija uvek više gledala (mi smo malo leva porodsica izgleda) :)
Moj grad isto nema pozorište ima centar za kulturu na to sam mislila kada sam pisala pozorište a u Beogradu sam jedino gledala Čikago (mislim da je Ivan Bosiljčić igrao možda mi se zato i nije dopao nikako hahha ne volim čoveka ) :D
ОдговориИзбришиJa operu nikada nsiam gledala izuzev snimaka na YouTube-u to je najbliže što sam videla ali gledaću da kada budem imala priliku da odem u BG bacim pogled naneku :)
Neka si se raspisala volim da čujem i drugu stranu mišljenja uvek i drage volje :)
I upravu si u potpunosti, film iasta jeste iluzija stvarnosti čini ti se realnim a zapravo stoji milion drugih stvari iza toga :)
ОдговориИзбришиJa sma glumačke stilove malo proučavala, bilo mi je interesantno da vidim koliko različitih ima :D
Televizija je danas možda i najgledaniji mediji ove vrste baš zato što svako može da gleda nešto na istoj :)
Hvala nisam zapravo imala nameru da direktno poredim već pre da malo diksutujem o različitim vrstama izvođenja glume :)
FDU je uz muzičku i akdemiju umetnosti kormupiranost 100% (za poslednje provereno znam) nije to kao što je nekad bilo pa kad diplomira u klasi znaš da vredi:) E o toj rutini pričam, to je svaki sportski film sa onim kako se beše zove Miloš valjda, pogledaj jedan video si ih sve (i sa Mir Jam su mi preseli više). Ja sam iz perioda Jugsolavije gledala par "Varljivo leto '68-e", "Lajanje na zvedzde" i "Mi nismo anđeli" (mada nisam sigurna da su voa dva iz Ex Yu). Ali akda govorimo o danšnjoj, pa prilično mi je dosadna :)
ОдговориИзбришиJako jako precenjen, realno kod nas žene vole kad je lepo samo daj da je lepo. To su iste one koje bi na inostranom tržištu sekle vene na Ričarda Gira (ni njega u Čikagu ne volim vidiš ima neka tajna veza) ili Čeninga Tejtuma: )
ОдговориИзбришиPublika je svuda nekulturna, i u pozorištu i u bioskopu nekako ljudi kad dođu a nemaju osnovno ono usađeno da moraju da pšoštuju sve gubi smisao. Ja ne volim folklor a na nekim baletskim koncertima je bio sastavni deo programa i šta da radim stisnem zube i izdržim neću da budem nekulturna :)