💙Book review: "A clash of kings " George R.R Martin 🐺🐲📚👑💙

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Posle dugo vremena konačno ponovo mogu da vam napišem jednu knjišku recenziju, o knjizi „Sudar kraljeva“ Džordža R. R. Martina ili da olakšam onima koji se pitaju šta je –drugi deo Igre prestola.  Zapravo ovo neće biti prava knjiška recenzija mada ću izneti svoj generalni stav o njoj. Zašto? Pre svega ovo je drugi deo knjige, samim tim koliko god se izmestila i gledala ga kao individualni deo, ne mogu da poreknem da je ovo nastavak i da onaj koji nije nikada čitao prvu knjigu iz serijala „Pesma leda i vatre“ treba da krene odatle, a onaj koji je čitao (pisala sam o njoj OVDE) može da vidi  moje viđenje u vezi nastavka Martinovog dela. Napomenuću da neću mnogo diskutovati o njegovom stilu, jer sam to radila u prošlom postu i da ću prolaziti kroz poglavlja likova jer mislim da će mi tako najlakše biti da izanaliziram i sklopim celu sliku (redosled neće biti kao u knjizi, već kako se budem setila).



P.s ja nemam štampanu verziju, mislim da se može kupiti u Laguni oko 1000 dinara.
Let’s go
Radnja: U drugom delu Pesme leda i vatre, Džordž R. R. Martin stvorio je delo neprevaziđenog zamaha, snage i mašte. Sudar kraljeva vodi nas u svet spletki i sjaja, čudesa i bitaka,potpuno drugačiji od svega što ste do sada iskusili.  Kometa boje krvi i plamena plovi preko neba. A od drevnog zamka na Zmajkamenu do ledenih pustoši Zimovrela, kraljevstvo vri. Šest pretendenata želi vlast nad podeljenom zemljom i gvozdeni presto Sedam kraljevstava, ne prežući ni od čega – od bitaka do bratoubistva, od intriga do izdaja. Ovo je priča u kojoj brat kuje zavere protiv brata, a mrtvi se dižu i hodaju po noći. Princeza je prerušena u dečaka beskućnika; vitez uma sprema se da otruje strašnu čarobnicu; a divlji ljudi spuštaju se sa Mesečevih planina i pale sve pred sobom. Dok se tajne otkrivaju i čarolije tkaju a epske bitke smenjuju sa dvorskim spletkama, pobeda može pripasti onima koji imaju najhladniji čelik... i najhladnija srca. Jer kada se kraljevi sudare, čitavo kraljevstvo drhti.

Moje putovanje kroz „Sudar Kraljeva“, krenulo je iskreno govoreći jako dobro „Prolog“ koji uvodi u knjigu je napisan tako da sam tada u svom krevetu u po doba noći kada sam je čitala zaboravila na vreme i mesto na kojem se nalazim. Već pri prvoj rečenici bila zam odvučena na Zmajkamen prateći stope princeze Šrien,  osećajući već pri prvim stranicama bes Stanisa Barationa i slušajući priče mešara Krisena, bio je uvod koji je istni na volju tražio punu koncentraciju pa bih kada bih shvatila da me san savladava često vraćala par strana unazad kako bih sutra odmornija mogla da shvatim o čemu se govori. Rituali, novi Bog, novi likovi od kojih su tek neki bili spomenuti u prvoj knjizi ali nismo znali ništa o njima, nova mistična atmosfera koja se širila i lagano ali sigurno ulazila u priču naglašavajući da će ovaj, praktično početak rata pet kraljeva biti kao i mesto na kome počinje druga knjiga-vatren. Ono što ja iz perspektive gledatelja serije (koji je prošao i drugu sezonu) mogu da kažem je da je ovaj sam uvod izostavljen iz serije (na način na koji ga je knjiga opisala ne u ptpunosti)  što je meni doprinelo nekom temeljenju knjige same za sebe van okrvira serije koju svi volimo.

DAVOS

Delovi bivšeg krijumčara i do danas jednog od meni najomiljenijh likova bili su najbolji u knjizi. Pre svega Davos je lik sa kojim se prvi put srećemo u ovoj knjizi, (koliko me sećanje služi nije ga bio u prvoj knjizi) i po prvi put imamo priliku da se kroz njega upoznamo sa Stanisom koji je pominjan kao Robertov brat, ali ovde dobijamo uvid na njegov krater. Davos je neko čija priča očara onog momenta kada zaronite u nju, on je dobar čovek -mada nikada nije bio svetac naprotiv pravio je greške (to je ono što ja i kao gledatelj volim kod Davosa) ali on je iznad svega čovek koji je svesno preuzeo odgovornost za svoja dela. Čitajući o načinu na koji je tražio da mu odseku delove prstiju osećala sam ogormno poštovanje za ovog čoveka i njegova odanost prema Stanisu koja posotji čak i kada jasno vidi da čovek koji ga je „napravio čovekom“ jasno i otvoreno greši. Stanisa kroz Davosove oči upoznajemo kao jednog prilično distanciranog ali povređenog čoveka, čoveka kojem su oba brata zabila nož u leđa. Ja sam neko kome je Renli uvek bio draži (valjda zbog serije, glumac je simpatičan), no kroz ovu knjigu sam konačno razumela Stanisa i sve što je uradio  (ne pričam o seriji i o najužasnijem činu ikada prikazanom) bio je izdat, on jeste stariji brat i Krajoluj jeste trebao da pripadne njemu, međutim bitka između dva brata na kraju daje jasne znake da nema nikav smisao niti razlog za dešavanje iste. Ono što mi je takođe pomoglo da imam uvid u Stanisa kao lika kojeg pre ove knjige nisam volela ni najmanje je taj osećaj odbačenosti  koji on ima ceo život od strane porodice, na neki način uvek je bio „otpadnik“-prihvatio je šta mu se nudilo, nema naslednika, nema čak ni kćer koju bi poželeli jednog dana za mladu i ako Šrien  jeste dobra i pametna devojčica. 

TEON

Poglavlja u ispiričana iz Teonvog ugla su za mene imala gorko-sladak doživljaj. Najpre pristizanje na Gvozdena ostrva i sam put brodom bili su jako zabavni meni kao čitatelju.  Kretanje sa tim visokim samopouzdanjem je nešto što znaš da na kraju neće izaći na dobro. Opisi Gvozdenih ostrava su bili magični, ne samo njih već i ljudi koji žive tamo njihov divlji piratski karkter  uvodili su u poptuno novi svet u koji sam istniski uživala čitajući. Susret sa Ašom, za koju on u trenutku upoznavanja ne zna ko je, ali sam ja iste sekunde shvatila i ceo njihov odlazak do kuće je bio jako zabavan, slatko sam se ismejala.Ona je neko ko me je kupio  još pri tom prvom pojavljivanju posebno kada otkrije ko je zapravo Teonu i njegova reakcija koga je hteo da „vodi kući“. Juron Grejdžoj sa kojim sam se tek na kratko srela je takođe bio neko o kome sam iste skeunde htela da znam još. Balon je bio druga priča za razliku od dopadljive kćerke i misterioznog a opet primamljivog brata, Balon je bio ohol, hladan kao gvožđe i neko ko mi se nikako nije dopao. Njegov tretman sina kojeg nije video toiko godina me je ježio i odbijao u isto vreme. Teonov povratak u Zimovrel je već bio druga priča, gotovo sam preskakala te delove  bilo mi je bolno istovremeno teško da čitam o ubistivma i progocnima koja su se desila. Da li razumem Teona? Da. On je tu samo nevina žrtva , žrtva onog što je njegov otac uradio od njega, sa druge strane i Rob je sam često umeo da ga postavi tako da ima na umu da on nije princ niti bilo kakav plemić u Zimovrelu već običan talac, pa tako nije ni čudo što je na kraju rezultat ispao takav kakav je.

BRAN

Bran je u svojim poglavljima pre svega bio tu da nas uvede u samog sebe. Bran je predstavnik drugačijih ljudi u knjizi (to sam već pominjala) i samim tim ovde imamo više susreta sa tim ko je on zapravo (moj omiljeni legalni Stark, ako ne računamo fascniranost njegovim imenjakom stricem, uprkos svim manama). Branova poglavlja nas upoznnaju sa bratom i sestron Džodženom i Mirom kao i sa njegovim životom na poziciji lorda u Zimovrelu i suočavanju sa hendikepom koji je zadobio. Odlična je parelela njegove vezanosti za jezovuka Leto i pokušaja da održi odgovornost koja mu je ostala dok na kraju on jeste samo običan dečak koji želi svoju majku nazad. Njegova poglavlja su varirala pa su mi pojedni delovi bili jako zabavni dok oni drugi su bili samo još jedan deo knjige.

DENERIS

Majka zmajeva je u prvoj knjizi bila jedan od najinteresantnijih likova. U ovoj je bila samo lik. Ne mogu da poreknem da me je Denina hrabrost i volja za tim da pomogne ljudima koji je slede  oduševila i fascinirala. Takođe ne mogu da poreknem da sam uživala u opisima istoka i pustinje kroz koje prolaze. Gotovo da sam mogla da osetim sušu i  jake zrake sunca  na sopstvenoj koži (opisi su Martinova najjača strana, magični su i prelepi). Međtuim sama priča nije bila preterano interesantna, odužila se činilo mi se...pa previše što mi je ponekad bilo prilično dosadno. Još jedn prelep deo je bio njen odnos sa Džorom, i shvatanje da on nju zaista voli kao ženu i suočenje sa samom sobom da ona nikada ne može da bude ničija supruga ni majka.

DŽON

Kakva tetka, takav bratanac. Kao i sa Deneris i Džon je u prvoj knjizi bio jedan od najinteresantnijih likova, međtuim u drugoj i ako je bio prilično zanimljiv nisam preterano bila zaljubljena u njegova poglavlja. Zapravo odlazak kod Katera i pogled na taj drugi svet i druge bogove koji su ga okruživali iza zida je bio sjajan za čitanje, uživala sam u svakom segmentu. Onog momenta kada se Igrit pojavila zainteresovanost za Džonova poglavlja je prilično opala te sam i ako sam ih sve pročitala slabo memorisala, i nisu mi predstvljala bitnu stvar u knjizi.

ARJA

Arja je bila jedan od likova koji su mi kao i kod Deneris trajali predugo i smatrala sam da ih ima previše. Međutim umesto da pričam šta mi se nije dopalo pričaću o onome što mi se naprotiv jako dopalo a to je koliko je Martin  uspeo da nas uvede u jedan život male devojčice koji se kao savršena kula od peska, korak po korak sve više urušava. Arja kao neko ko mora da se krije, kao neko ko je od princeze koje je imala sve spao na siroče koje mora i osnovne potrebe da obavlja tajno i da trpi gladna u pojedinim situaicjama. Ti opisi nje kao male mišice koja polako mora da zakorači u okrutnost sveta su vanvremenski maestralni i jako poučni iznad svega. Njeno građenje odnosa sa Džakenom Hagarom (bravo Tome odigrao si ulogu kao da je za tebe pisana)  je takođe bilo sjajno. Ono što mi se u seriji više dopalo je suočavanje sa Tajvinom Lanisterom, Tajvin je idalan sagovrnik za lik kao što je Arja i čak možda se neki neće složiti ona zaista podseća na Sersi u pojedinim momentima što dodatno doprinosi tome koliko je bilo sjano što su ih u seriji stavili jedan na jedan.

SANSA

Sansa spada u one najzanimljivije delove. Pre svega sama Kraljeva Luka  (i likovi u njoj) su najzanimljiviji u ovoj knjizi samim tim i Sansa koja je taoc tamo ima tendenciju da bude interesantna. Sama Sansa kao lik nije preterano bitna koliko je bitan njen pogled na Džofrija, kraljicu Sersi onda i gledanje Pseta od monstruma do nekog ko je tu da joj pomogne i odbrani je,  Tiriona i broba sa tim da on pripada poroidici koju ona mrzi ali i ne poricanje da joj je više od jednom spasio život. Posebno je prelep opis Tajvina koji ulazi u dvorsku palatu, to me je baš oduševilo. Njena borba za slobodu je bitan faktor, počinješ da se saosećaš sa njom. Takođe je sjajno opisano i njeno odrastanje prelazak iz deteta u tinejdžera daleko od svoje majke na neki način sama, a opet i Sersi Lanister koja i ako vidi Sansu kao neprijatelja saoseća se sa njom kao žena sa ženom i daje joj savete koji deluju oholo a opet su jako bitni. Ovo su delovi jako dobro i kvalitetno napisni, uživala sam u svakom segmentu.

TIRION

Tirion takođe spada u one interesantne delove  ili delove koje sam uživala čitajući. Pre svega dopalo mi se što sam konačno dobila neku „realniju“ sliku Triona kroz knjigu a to definitivno nije svetac kojeg su nam Dejvid i Den prezentovali kroz seriju. Nekako Dinklidž igra Tiriona koji je dosta „opran“ naspram knjiškog Tirona koji je grešnik i nema um koji je skroz čist  mada on jeste pošten intaligentan. Njegov odnos sa sestrom Sersi koji je nit ljubavi i mržnje, gađenja i poštovanja u isto vreme je takođe odlično obrađen u njegovim delovima a posebno što on ima svoj pogled na dešavanja u Kraljevoj Luci koji je dijametralno suprotan od onog koji ima Sansa, bitka iz njegovog ugla je takođe sjajno opisana i opet kao da je Martin već tada planirao da napiše brak Tiriona i Sanse imamo dva suprotna pogleda na bitku-Tiriona koji je na bojnom polju i čije poglede vidimo iz srca bitke i Sanse koja nam prezentuje kako žene unutar preživljavaju tu bitku.

KETLIN

Ketlin je u ovoj knjizi glas Kralja na Severu. Kroz nju vidimo kako Rob kao novokrunisani, mladi kralj pokušava da vlada ali Martin taj deo ostvalja i prilično nejasan i šalje je kod Renila Barationa, kroz nju srećemo suprotnu Stanisovu stranu, njegovog brata koji je zapravo još uvek dečak koji se igra rata (i obavezno poređenje sa njenim sinom koji je naravno gospodin savršeni već veliki vladar, to ne volim kod Ket). Sa njom prolazimo i gubitak sinova (Bran i Rikon nisu mrtvi zaista ali to oni ne znaju) i osećaj krivice jer nije bila tu za njih. Njen pogled na Brien je interesantan ona nju sa jedne strane vidi kao ženu kojoj se divi, a sa druge strane ne može da pobegne od sebe a da je en vidi kao siroticu pre svega jer ona nije lepa te je verovatno niko neće hteti. Međtuim sve na stranu u celoj knjizi postojalo je poglavlje koje je mene toliko očaralo da sam ga kopirala na telefonu. Njen razgovor sa Džejmijem oči u oči.  Ovaj deo me je toliko očarao i nikada u životu nisam u isto vreme osećala toliko gađenja a opet jednako ako ne i više poštovanja prema liku kao što sam tada prema Džejmiju. Sama Ketlin to oseća. Džejmi koji prvi put baca senku na savršenog Neda Starka i priču koja zapravo se nije odigrala  onako kako je ispričana. Uz to on čini jedan na izgled grozan potez terajući je da sluša kako je umro čovek za koga je bila verena (a po mom mišljenju u koga je bila na neki način zaljubljena barem u ono što je on predstavljao), pri tom ne pokušavajući da opravda sebe, već da joj stavi do znanja da istina uvek ima dve strane.Moj lični doživljaj je na kraju bio da najveća mana Neda Starka nije bila naivnost, već suđenje knjizi po koricama, nikada nije dao Džejmiju priliku da objasni razlog za kraljeubistvo. Taj deo je možda čak i najbolji u knjizi meni lično bio, dopala mi se tenzija između likova, šteta je što su dosta isekli u seriji Mišel i Nikolaj bi odlično odradili posao.

Džejmi se maši vrča da ponovo napuni čašu. „Toliko zaveta... samo te teraju da se kuneš i kuneš. Brani kralja. Slušaj kralja. Čuvaj njegove tajne. Radi šta ti kaže. Tvoj život za njegov. Ali slušaj i oca. Voli sestru. Štiti nevine. Brani slabe. Poštuj bogove. Ne krši zakone. Previše je to. Šta god da uradiš, neki zavet ćeš prekršiti.“ On otpi dug gutljaj vina i na tren sklopi oči, naslonivši glavu na mrlju šalitre na zidu. „Bio sam najmlađi čovek koji je ikada odenuo beli plašt.“
-Razgovor Džejmija i Ketlin

Generalno mišljenje: Ako bih je rangirala od 1-5 bila bi negde oko 3,5-4 samo zato što mi je prva knjiga daleko bolja (to je čista 5-ica) a „Čelik i sneg“ (koji ponovo čitam i ako sam krenula zapravo sa njom još pre godinu-dve-tri)  je takođe bolja od ove. Ima jako dobre deonice, ima fenomenalne opise posebno mi se dopada što se negde fokusira na promene/sazrevanje likova koji su proživeli određene gubitke i tragedije ali i upoznavanja sa novim likovima. Nema diskusije da ako krenete prvu morate da pročitate i ovu to je deo slagalice koji morate složiti a ja sam uz pustolovine junaka koje volim idalje uživala, mala zamerka ide tome što je čini mi se dosta „vulgarniji“ (nemam bolji izraz) jezik ovde korišćen (kad dođu delovi gde govori Šei meni je muka unapred) ali ok je ne smeta mnogo.

Dali ste je vi čitali? Kako vam se ova knjiga dopala? Da li imate želju da bacite pogled na ovaj magičan svet? Sve što vam je na umu pišite dole.

Hvala na čitanju,

With love, S.