My trip to place i call my second home (story time) 🌊🌞💖

Pozdrav dargi ljudi, nedelja je dan za random post, pa sam mislila da nije loša ideja da sa vama podelim jednu priču iz svog života, nešto kao story time post. Da probam nešto novo zašto da ne.😉

Stan na Malti i ja sa 12 godina 💕

Zanimljiva je jer je priča o tome kako sam sa samo 12 godina sama putovala na Maltu gde je moj ujak živeo pre deceniju, imam razne varijacije na priče sa Malte koje ću vremenom podeliti sa vama, ali  ovo je jedna priča, o mom dolasku na  ostrvo koje sam dva meseca zvala domom (redovno navijam za njih na ESC kada me pitaju zašto odgovaram sa “patriotizam”) , i gde sam ostavila deo svog srca i ostaće tamo dokle god se ne vratim. Ovo je moja priča, možda vam bude zanimljivo.😃

Pogled sa šetališta iz Sleme na more :)

Bila je 2006. godina, godina ni najmanje laka za mene, ali sam de držala najbolje što sam mogla. Ostala sam bez majke sredinom marta i to je bio prvi udarac koji sam ikada pretrpela od života, mada bolan događaj nije mnogo uticao na mene, niti me je definisao kao osobu(kao što ne želim da definiše ovaj post, ovo je samo podatak koji je tu da ne izostavim, ovo je veso post, ljude gubimo, dešava se ne uzimajte kao previse tešku stvar), ja sam uvek bila tip koji je verovao da se “za mrtvim ne umire” pa sam već nakon tog dana kada sam saznala nastavila da živim najnormalnije, čovek je ono kakvim se predstalvja većini, moj izbor bio je da budem najobičnije dete koje nastavlja život bez da me iko sažaljeva ili gleda drugačije,tako je i bilo. Možda će te se pitati kako ovako hladno pišem o tome, ali istina je da ja do dana današnjeg na    pomen teških stvari koje su mi se desile-leukemija i  gubitak majke ne pričam sa tuguom ili setom u glasu ni ne osećam to, odabrala sam da slavim život umesto da tugujem zbog loših stvari i to je prosto cela filozofija. 💛

Društvo sa Malte, ja sam ova u pink majci i beom šorcu slikano već pred kraj leta 😃

Bilo je to leto kada sam završila peti razred i kada sam gledala MTV vise nego ikada,  i kada sam obožavala Madonu i njenu pesmu “Hung up” znala sam celu koreografiju i tv u mojoj sobi uvek je bio uključen na taj kanal kako bih uspela da uhvatim nju. Proslavila sam svoj 12. rođendan kao i svaki drugi ne želevši da dobijem ikakvo “obeležje” na svoje ime-ostala sam bez roditelja ali idalje sam ista ona koja sam bila pre toga. Bila je to i godina kada je moj ujak Saša poslao vizu i kartu i već nakon završetka školske godine, bila sam spremna da pakujem kofere i otputujem  na ostrvo za koje sam znala samo iz priča koje su u našoj kući kružile od kada je ujak otišao tamo: da je cela Malta veličine nekog velegrada, da su mesta blizu i da je jezik odvratan ali da srećom engleski se koristi kao zvanični češće. Ostrvo mešanih kultura-sa jedne strane Italija (Sicilija da preciziram) sa druge Libija, uz to dugo godina Birtanska kolonija. Iskreno se ne sećam šta je bilo u mojoj glavi tada, ali sam sigurna da nisam bila svesna gde  zapravo idem i koliko dugo. 😃

U jednoj od poseta glavnom gradu Valeti, jakao pink panter 😃

Tako sam  tog četrvrtka 6. Jula 2006. godine krenula put aerodroma koji je tek od te godine počeo da postoji pod imenom “Nikola Tesla”.  Nadala sam se pogledu kraj prozora, i zapravo to je upraovo ono što sam i dobila, sećala sam se svih tih žena odevenih u uniforme, koje su stajale  tamo, mislila sam da su izuzetno srećne što imaju takav posao. Kao mala maštala sam da budem stujardesa, kada sam ono što je nekada bio predmet moje mašte videla u  relanom životu bilo je još lepše. Dugo je bilo vreme na arodromu, ali za provincijalnku iz tada malog i ne izgrađenog grada, aerodrom je bio ostvarenje svega onoga što sam gledala u filmovima i slušala iz priča-puno prodavnica, moderni kafei, sav taj lepo obučen svet, biznismeni sa svojim lap topovima koji čekaju let, table sa ispisanim imenima letova…

Moje prvo veče na Malti, sa sestrama Saškom (starija) i Ivom (mlađa), u slučaju da me ne prepoznajete (malo verovatno jer se gotovo ne menjam) ja sam u žutoj majci :) 

Kada je došlo vreme za poletanje, bila sam malo uplašena ali vise do svega uzbuđena, sećam se da sam videla dva čoveka sa obeležjima na uniformi, rekli su mi da su to pilot i kopilot. Nakon provere pasoša, poslali su me u dugačku kabinu i odjednom se nađoh među sedištima, u avionu moji su me pratili na aerodrnom i putovala sam sa dečakom I devojkom-bratom i sestrom koji su takođe išli kod nekog svog tako da sam društvo za put imala. Stjuardesa je pomogla da vežem pojas i čelična ptica je raširila svoja krila te se ja nađoh daleko od tla zemlje. Postoji čudan osećaj kada priv put letiš avionom, idalje ga pamtim kao prvog dana, ali nikad ne bih umela da opišem. Let od Nikole Tesle do Malteškog internacionlanog arodroma, bio je jedan od najboljih doživljaja u mom tada malom životu: nikada nisam bila tako lepo služena kao tada, nikada nisam videla toliko različitih ljudi kao tada (kada sam se vraćala sa Malte bilo je stajalište i u Tripoliju, Libiji kako bi se pokupili putnici, tu sam provela nekih sat vremena i sam povratak sa ljudima iz Libije je bio još zanimljiviji jer tek tada sam videla drugačiji svet), vrh Etne koji su nam naglasili da pogledmo kada smo proleteli, oblaci tik pored tebe… ali prošao je jako brzo, čitava dva sata dovoljna su da odletite iz naše zemlje do Malte. Formalnosti pri sletanju na MIA su bile duže činilo mi se nego sam let ali nikada neću zaboraviti kada mi je crnkinja (prva koju sam ikada u životu videla uživo) rekla da sam jako lepa i da imam prelepo ime, znam čudno je koje sve komplimente pamtimo.

Pogled na katoličku školu sa naše (biše) terase :)

Konačno bilo je vreme da zakoračim u moju letnju avanturu. Dole su me čekali ujak, ujna i dve sestre i nisam mogla biti srećnija što ih posle toliko vremena vidim. Na Matli je sve blizu…osim aerodrome, on je bio prilično daleko, no kada se dugo ne vidiš sa nekim put brzo prođe jer želiš što vise stvari da ispičaš, tako da je i taj put prošao brzo. Stigli smo u Sliemu,moj dom naredna dva meseca, uveče i konačno sam uspela da osetim promene u vazduhu,  živeli smo u zgradi koja je bila jedna od mnogih smeštenih na dugačkoj uzbrdici i pogledao na gore ili na dole more je bilo vidk koji si mogao da dobiješ. Preko puta nas nalazio se kako m je ujak rekao katolički internat za dečake pa sam se kao vleiki ne poznank drugih vera i kutlura jako raodvala tome što ću videti i nešto drugačije. Odmah nakon presvlačenja i kog zalogaja krenuli smo u šetnju. Bio je mrak pa se mnoge stvari i nisu razaznavale dok smo silazili ali se odlično sećam velike građevine koja mi je zapala za oko-katolička crkva, tek kasnije ću na svetlosti dana uspeti da vidim njenu pravu lepotu, ali čak i tada sam bila opijena. Centar je već bio druga priča, osvetljen sa semaforima koji daju zvuk kada je zeleno svetlo (tada ih nije bilo kod nas, zapraov bili su retki), urban svet i moderna zadanja dizala su se pred mojim očima sve bliže i bliže.

Sestra saška i ja prve večeri u parku 💜 

Bio je to sasvim drugi svet za mene provincijalku, devojčicu male Balkanske zemlje, koja je sanjala velike snove, ljudi koji su živeli drugčaijim životom miris mora i slobode koji se osećao u vazduhu, novi uzbudljiv svet u koji sam iste sekunde kada sam ga pogledala bila zaljubljena. Bio je tu i park, zapravo odozgo je bilo šetalište a dole kompleks parkova, jedan za malo starije, drugi klasično igralište za decu, ali ni prilližno slično i jendom koje sam do tada videla. Ograđeno ogradama u raznim bojama ako bi stao na ugao iste, činilo bi ti se da možeš da dodirneš more. I danas u snovima  se vrlo često vratim tamo na taj ugao na koji sam često stajala, i svaki put osetim mirs Mediterana noću i čujem gitare koje su dopirale sa plaže, svaki put je tako stvarno.

Kompleks parkova o kojem sam pisala 💋

Probala sam svašta novo te večeri, (poput soka od neke mešavine drobljenog leda, zapravo ironično danas i mi to držimo). Videla nove ljude, žene prekrivene maramama preko glave, ljude raznih boja kože i drugačijih izgleda. Te prve večeri moja sestra Saška je bila moji jedini prijatelj, ali večeri koje ću mnogo kasnije provesti tamo stekla sam mnogo novih prijatelja, sa nekima od njih sam i danas u kontatku.  Vrativši se u tada novi dom započela sam svoju  pnovnu romansu sa Nutelom i Pringlesom (before it was popular) koju sam uz koka kolu iz staklene flaše mogla da tamanim stalno. Naš stan bio je u maloj zgradi i ceo sprat je bio samo naš, Saška i ja imale smo svoju sobu, što je značilo pižama žurke svake večeri jer nas dve devojčice sa tri godine razlike i ceo sprat za nas značio je uprvao ovo, pogled na razne krovove viorio se iz naše sobe (oh da imale smo i svoje kupatilo unutar sobe što je tada bilo  jako velika stvar za mene),  i znala sam da ću to mesto i onog dana kada budem otišla, zvati drugim domom, te noći počela je jedna od mnogih avantura sa ovog malog ostrva koje je baš kao i mnoštvo kultura koje su prošle korz nejga bilo spremno da prihvati i mene, malu provincijalku. 💜

Mala ja tamanim nutelu i zalivam koka kolom 💖

To je bila jedna od priča, zapravo priča o samom dolasku. Pisaću vam i o prvom susretu sa Veletom, Malteškom prestonicom, i Mdinom, viteškim gradom iz 11. Veka (mojim omiljenim) koji je do danas isti kao što je bio u srednjem veku, Pačivilom gradom “greha” koji sam svake večeri kada bih odlazila u park videla preko puta kako sjaji svom savremenim sjajem, Paradise bay-om najlepšom pažom (tada) na Malti i mnogim avanturama koje sam proživela dok sam živela tamo (mogu i one koje su mi se dešavale ovde, imam I njih dostqa) jer mislim da bi moglo da bude interesantno. Ako vas ikada put nanese obavezno odaberite ovu destinaciju, mala država ali verujte mi jedna od najlepših na svetu.❤

Ja (levo) i Saška (desno) na ulazu u Mednu, viteški grad 💕

Kako vam se dopao ovakav tip posta? Imam žešću tremu jer je ovo prvi ovakav post koji sam ikada napisala. Ako želite podelite neku letnju avanturu samnom slobodno pišite. U utorak poredimo  Džona i Roba kao deo GOT posta.😆

jedna od mojih omiljenih fotografija (imam je uramljeno zapravo) prvo veče na Malti 💓

Hvala na čitanju,

With love, S.