❤What is one name for emotion, love, pain and happiness? Life it is. ~Blue Valentine~❤

Rotten tomatoes: 88% (7,8/10)
IMDB: 7,4/10
Uloge: Ryan Gosling, Michelle Williams
Režija: Derek Cianfrance

Veza savremenog bračnog para, koji prolazi kroz težak period praveći granicu između prošlosti i sadašnjosti.

“I feel like men are more romantic than women. When we get married, we marry, like, one girl, 'cause we're resistant the whole way until we meet one girl and we think, "I'd be an idiot if I didn't marry this girl. She's so great". But it seems like girls get to a place where they just kinda pick the best option... 'Oh he's got a good job.' I mean they spend their whole life looking for Prince Charming and then they marry the guy who's got a good job and is gonna stick around.”

Hej vi sirot đavoli. Šta ima? Od 8 filmova koji čekaju svoju „solo“  kritiku, ja sam rešila da idem sa devetim koji je tek skoro odgledan, i o kome prosto moram da pišem sad, pa kud puklo da puklo. 

Oduvek sam bila tip koji je voleo jednostavno-efektivne stvari. U svakom segmentu mog života volela sam kada neka stvar koja nije prekomplikovana u sebi sadrži svu magiju-takvu garderobu volim, takve gradove volim, to je način na koji ja volim život. Možda uz ovu informaciju i ne treba da čudi kako je moje srce zakucalo brže gledajući ovu srceparajuću dramu. Ali opet poznajući sebe ipak me jeste iznenadilo.

Bio je tmuran dan kada sam rešila da je Blue Valentine, dobar izbor za mene. Tog dana naišla sam na interviju Alicie Vikander, gde ga je ona imenovala za film koji pokazuje ono najbolje i najgore iz čoveka.  Sad generalno gledala bih i najveću glupost na njenu preporuku jer je tako lepo pričala o filmu (i neverovatno je harizmatična)  da  prosto da mi je preporučila film za koji znam da ne valja, ja bih ga pustila i rekla-ok gledam ovo. Međutim dvosatna priča o jednom običnom savremenom životu utkala se u emocije hladne stene, kao što sam ja da tu i ostane.

Priča je jednostavna, njih dvoje su sasvim običan bračni par, jedan od onih koje viđamo u supermarketu ili prolazimo pored njih u parku gde motre na svoje dete... Oni su sasvim obični ljudi koji mogu biti bilo koji čovek kojeg smo danas sreli na ulici, na šalteru u pošti, sa kojijma smo se vozii liftom vraški se pretvarajući da ne primećujemo da nešto ne štima, ali to nije naš život i svako ima probleme na kraju. Ovo je priča o ljudima koji u životu nisu bili ni malo posebni za svet, ali izuzetno posebni za sebe, ovo je priča o svima.

Film startuje na početku jednog radnog dana, gde njih dvoje se spremaju za radne obaveze koje ih čekaju, ovaj naizgled nebitan detalj odličan je potez reditelja kao uvid u savršeno vreme da se uvide porodični problemi. Tada se putevi raskrštaju i svako odlazi u svoj svet na svoj posao. Oboje potajno znaju da život kakav žive više ne vodi nigde, pa Din, koji idalje voli svoju suprugu kao prvog dana odlučuje da iznajme motelsku sobu kako bi pobegli malo od roditeljstva.

Film se umeđuvremenu vraća pet godine ranije kada propali srednjoškolac upoznaje studentkinju medicine u staračkom domu gde ona pomaže svojoj baki. Od momenta kada je vidi za njega je to to- nijedna devojka više ne postoji dok ona idalje oseća potrebu za njenim fensi dečkom koji je ne ceni. Na momente se čini kao da film priča dve različite priče, zapravo. Priča koja se odivija u prošlosti deluje kao malo realističnija verzija bajki, dok ona koja se odvija u trenutnom vremenu deluje kao surova realnost koja je vremenom razbila bajkovitost. 

Ono što je Derek Sajnfrens sjajno uradio je obrada ljudskog života, koji vremenom kreće da u nama budi nezadovoljstvo. Gde vidimo dve persone, koje, zapravo dok ne dođemo do dela gde postaju par ni ne možemo da pretpostavimo odkud dve kompletno različite ličnosti tu zajedno. Sindi je student (zapravo kod njih kada studiraš medicinu idu u pred-medicinsku školu) koja sanja da upiše medicinski fakultet, ona je ambiciozna i umorna od života koj gleda oko sebe. Roditelja koji se konstantno svađaju, sumornog grada koji je okružuje, momka koji je ne poštuje... Sa druge strane za Dina život je srećan i ako nije bogat i ima posao niske klase, on vidi život kao takav da sve što mu treba je devojka u koju će da se zaljubi, bez obzira na sve potencijale koje ima. Njih dvoje, sada kao bračni par uviđaju te razlike i nailaze na poteškoće da ih prevaziđu-ona koja želi da on iskoristi potencijale, da proba nešto veće i bolje u životu, i on kome male stvari pružaju sreću i koji se zadovoljava samom činjenicom da može da bude sa njom i njihovom kćerkom. 

Mišel Vilijams igra Sidni. Kada sam prvi put gledala Mišel bila je to Ang Lijeva „Planina Broukbek“ i ova uloga me je delimično podsetila na ulogu Alme, koju je tu tumačila. Mišel je ovaj performans iznela savršeno, pre svega fizički je neprepoznatljiva, a onda počinješ da je doživljavaš kao njen lik, od prvog trenutka ne gledaš Mišel, vidiš Sindi. Svaka ekspresija na njenom licu pokazuje njena osećanja, u dobrom delu filma ona ima hladan pogled zagledan u jednu tačku i daje odraz nezadvoljne žene koja  želi više od života. Na momente sam je iz dubine duše prezirala (poeni za Mišel i fenomenalnu moć da te dovede do ludila) jer na prvi pogled njen lik sve koči, a onda sagledaš realnost i shvatiš da bi svaka žena verovatno tako reagovala.

Rajan Gosling igra njenog muža Dina. Moram da priznam da ja Goslinga ne volim, ništa on meni skrivio nije ali naprosto mi je antipatičan.  Međutim, u ovom filmu sam ja pala na njega, da mi je teško da poverujem u to. Njegov lik je praktično sve što bi (duhovno) jedna žena želela-on želi da provodi vrme sa porodicom, obožava svoju suprugu, nije mu teško da pazi na kćerku.... ali ne bez mana, on je čovek bez ambicije, čovek koji koliko doprinosi, toliko šteti svojoj porodici. Njegov performans je emotivan toliko da sam se par buta ozbiljno naježila, posebno u sceni (spoiler moram da ubacim) gde on njoj kaže „Dušo rekal si i u dobru i u zlu“. U delu iz prošlosti njegov lik je vrckast i isijava dobrotom, on nije čovek koji u svom srcu ima mržnju i daje nam na znanje zašto je Sindi izabrala baš njega, šarmirajući sa strane i mene kao gledateljku. Neverovatno je koliko on uspeva da izrazi ljubav prema njoj, to nije samo hemija, možeš bez problema da vidiš da svaki put kada je pogleda isijava toplina i ljubav. Najemotivniji trenuci u filmu su najviše njegova zasluga, jer njegov lik nije muškarac koji ne plače.

Mišel i Rajan zajedno su kao ruka i rukavica. Tako dobro funkcionišu. Svako od njih stavlja svoje najbolje i najgore za sto, i svako od njih se može odbraniti i osuditi u jednom trenutku. Film prelazi put koji pokazuje toplinu koju su nekad imali, do gotovo hladne rutine koja je prisutna.Vodeći nas kroz najintimije detalje između supružnika u nakinđurenom, otrcanom motelu. Tu na mestu gde on ne želi da takne svoju ženu jer to što je nekad bila ljubav prerasta u rutinu i moranje, dobijamo jedne od najbolje odglumljenih performansa na filmu. A opet vraćamo se na te najemotivnije scene na kraju gde možeš da vidiš koliko ih snažna emocija povezuje i koliko im je teško jedno bez drugog.

Ovaj film priča je o dvoje ljudi. I uprkos svim naizgled jednostavnim pak  kompleksnim stvarima koje prolazimo kroz njega, reditelj odlučuje da to nije dovoljno, ostavljajući nam kraj kao nerešenu zagonetku i nešto o čemu trebamo sami da mislimo(koji pritom razara i najhladnija srca poput mog). Negovani i moćni intenzivni performansi od strane Rajana i Mišel, i senario koji priča priču o životu donosi ovaj film kao jedan od, najmoćnijih i najemotivnijih ikada.

Plava u ovom filmu ima posebno značenje. Plava kao nebo koja simbolizuje slobodu i ljubav koju dvoje mladih osećaju jedno prema drugom se kako film odmiče pretvata u plavu kao more u koje ako zađeš preduboko možeš da potoneš. Postoji teorija da mi zapravo ne možemo da vidimo plavu boju, da je to navika kojoj smo od malena naučili, pa možda i u ovom filmu reditelj Derek Sainfrans želi to da prikaže, život dvoje ljudi koji su baš kao i plava, naviknuti na rutinu koju znaju da postoji, a zapravo ne postoji. 

Ne volim romantične filmove, ali kad film nosi zaista jaku i emociju kao što je ovaj onda je vredan gledanja, dugo nisam tako uživala kao što sam uz ovo remek delo, to želim i vama koji će te ga tek pogledati.

To je sve od mene za ovaj post siroti đavoli, ako ste gledali film, ili pak ako smatrate da sam nešto propustila, pišite dole, za nedelju (ako ne budem imala ispit) čitate top 10, i to nisam dugo radila, ova bi trebala da bude zanimljiva lista.

With love S.