Chit-chat with S.

Pozdrav dragi ljudi. What’s up? Današnji post je došao kao jedna spontana ideja koja mi se na prvi pogled činila nepotrebnom vodeći se mišlju da će te svakako čitati „Mesečnu šolju“ u nedelju, pa zašto onda ovo. Ali nekako sam poželela sa malo razgovaram sa vama opušteno o raznim mislila, dešavanjima i stvarima koje prolaze kroz moj život. Ideja se javila iz mog video dnevnika. Kako moj lap-top ima odličnu kameru da bih vežbala engleski bez akcenta (koji ja ni prirodno nemam ali nemam nameru da imam bilo kakav) počela sam da snimam video-dnevnik svakog dana pa mi je palo napamet da to prenesem na blog. To koliko će ovaj post biti spontan govori i činjenica da ja nemam pojma ni koji će naziv nositi, da li će postati rubrika  niti bilo šta drugo. Neće biti naslova i podnaslova već u opušteno četovati sa vama o Random stvarima koje mi prolaze kroz glavu. Ovaj post je sam po sebi eksperiment, nemam pojma kako će te prihvatiti ovako nešto, ali nadam se najboljem

Let ‘s go 😉

♡Januar je bio čudan mesec za mene, da me sada pitate kako sam ga provela i šta sam radila nemam pojma ali znam da me je pošteno izdrmao i da sam se većinu meseca osećala kao pregažena voćka. Anksioznost nije birala kada će se vratiti, moja stara prijateljica nije me dugo posetila, pa je rešila da me vrati u lavirint iz koga sam jednom uspela da nađem izlaz. I šta sad? Sedim i govorim svojoj glavi „ohladi čoveče i vadi me odavde, znaš i sama da su mi lavirinti uvek bili jezivi“ ali ona me pogleda i kaže „Ne mila, sama moraš da nađeš izlaz u tome je čar igre“. Ali ja sam borbeni ovan, pa ni sada kao ni pre ne dozvoljavam da me opako stvorenje uzme pod svoje. Moj kontakt sa ljudima sa kojima sam inače kontaktirala sveo se na minimum, ja kojoj je pisanje prva ljubav nisam imala želju da sednem i svoje prste stavim na tastaturu i kucam par rečenica, odgovarala sam slabo i govoru neredovno. Smešno zvuči sada kada pogledam ali pisanje bloga i odgovaranje na komentare tada je delovalo kao višečasovni napran posao posle koga više ne možeš da stojiš na nogama, ne osećaš ruke. To je caka anksioznošću, osećaš se bolesno čak i kada nisi. Prve dve nedelje sam je pustila „uzmi sve iz mene srećo neka, nije mi žao“ treću nedelju sam stala na noge, nedelju nakon toga sam počela da trčim sada…sada se može reći da letim, ruku na srce nizak je to let ali je let i to me čini srećnom. A kako sam pobedila, to je bar lako, vidite moja anksioznost je zaboravila najvažniju stvar, moja saputnica od rođenja je moja pozitivna energija.

Anksioznost kad vidi mene nakon duog perioda

♡ Na početku februara osećala sam se mnogo bolje, ali bio je to ozbiljan rad na sebi. Rutina koju sam sebi stvorila doprinela je mom mentalnom stanju i drastično sam se bolje osećala. Isprva sam morala da isključim svoj um barem na par minuta. Pomoću jedne aplikacije na telefonu naučila sam meditaciju koja mi je pomogla da svoj um kontrolišem, tih deset minuta mi sada iz ove perspektive deluju neverovatno malo a na početku sam zaista mislila da neće imate efekta, međutim ispostavilo se da grešim. To sam shvatila negde na petom-šestom danu učenja meditacije-moj um je čist i moj um ne razmišlja. Sveska u kojoj svako jutro pišem tri strane svojih misli mi je mnogo pomogla, ostavila sam sve što mi je u glavi tamo, preporuka za vas pišite tako nešto ja to radim svakog jutra i lepši je dan kada se oslobodiš negativnih misli od juče. Potom sam napravila „Happy playlist“ na telefonu i naterala sebe da svakog dana po deset minuta pustim pesme, stavim slušalice i blesavim se po sobi-ma terapija čoveče, nije me sprečilo ni to što sam se tri četiri puta fino polomila jer hvala Bogu imam dve leve noge, ni to što i baka i obe moje sestre verovatno imaju trajno oštećenje sluha od mog glasa (par puta su ušle u sobu misleći da me nešto boli i to nije šala pa vi vidite)…ništa peva Sara i uz BTS (doduše samo one delove na engleskom čisto da ne opsujem slučajno na korejskom jeziku jer je naučiti istoriju sveta za 3 dana lakše nego njihov jezik)…da terapija. Ali pošto je ovo iskren post, iskreno ću vam napisati da je ono što je meni zaista pomoglo bio sarkazam. Sarkazam? Da dragi čitaoci, sarkazam. Moje sarkastične opaske (a ja sam hodajući sarkazam) na sopstveni život su me bukvalno digle sa dna. Kada sam počela da se smejem sopstvenom životu, počela sam da se vraćam u normalu.

Ja, kada sam sama u sobi

♡ Mislim da sam mnogo ribala januar. Jesam . Vreme je da stanem. Imao je on i dobre stvari. Jedna od njih je svakako bila knjiga „Call Me By Your Name“. Oh sama pomisao na opijenost prvim stranicama koje sam osećala me ježi. Većina vas koja čita moj blog neko vreme zna, a za vas koji me prvi put čitate ili ste tek počeli, ja važim za osobu koja je romantična…pa kao daska npr. U meni ima tog ženskog gena za romantiku koliko i u ovom stolu za kojim sedim dok vam kucam (p.s čestitke onima koji mogu lap-top u krilo i da legnu u kucaju tu disciplinu još nisam savladala). Ali rekla bih da jesam strastvena (ne u stilu erotskih shit romana). Volim da čitam o romansama koje odišu pravom dubokom strašću, zato volim „Južno od granice, zapadno od sunca“, moji omiljeni ljubavni filmovi su „Kraljevska Afera“ i „Engleski Pacijent“…sve su to romanse koje pre vezuje duboka strast, nego ljubav i romantika, patetika…Ali istina je da Aciman i Murakami imaju jako sličan stil barem kada se radi o ove dve knjige. Zapravo kao i „Južno od Granice“ i ova knjiga obuhvata romansu baziranu na dubokoj utemeljenoj strasti još važnije obuhvata osećaj jednog grada i jednog vremena. Sada Murakami svoju priču smešta u nizu godina dok Aciman to smešta u jedno leto. Ali ta Italija, te ’80-e, taj osećaj koji pruža je nešto zaista specijalno. Što je još jednom potvrdilo da ja ne mogu da volim nešto što ne osećam, no o filmu i knjizi koju vam pominjem pričaću (udaviću vas) sledeće nedelje da ne smaram sada, ovaj osvrt na moje misli koje su tokom januara često lutale ka Eliju i Oliveru i njihovom letu je dobar uvod za problematiku koja me je do sredine februara razarala, ne kao anksioznost pre kao muva koju ne mogu da ubijem a strašno me nervira…

♡A radilo se o čitalačkoj blokadi…ili sam barem ja mislila da je čitalačka blokada. Početkom februara počinem ja da čitam „Tri musketara“ stoji mi knjiga od negde novembra, red je da je uhvatim mislim u sebi. Prvi dan sam sat vremena čitala prvu glavu (figurativno govoreći da neko ne pomisli da mi je zaista trebalo toliko) da bih sutradan shvatila da mi je toliko bila interesantna da ja pojma nemam o čemu sam ja to čitala, ne ne šalim se ozbiljna sam. Vukli smo se tako ja i „Musketari“ dobar deo februara pa brat-bratu do pre tri dana, četiri jer vi ovo čitate u utorak. Negde u isto vreme kada sam počela da shvatam da mi ovo sve teže ide, počne mene knjiga da proganja. Ozbiljna sam, non-stop ja nailazim na nju, na nešto vezano za nju i počnem da razmišljam o njoj konstantno, ali ostavim ja to „uvalila si se u Musketare Sara sad ima da ćutiš i da čitaš“ duboko u sebi znam da je OK da odustanem ako trenutku ne mogu, hej pa  moj omiljeni citati iz bilo koje BTS pesme kaže ovako „Live however you want, it’s yours anyway. Stop trying, it’s okay to lose“ ali ne odlučna sam ja. Međutim jedno veče ukucam ja random sajt za filmove (sajt koji vam preporuči film, kad sami ne znate šta da gledate), i izađe meni film „Easy A“ vidim Ema Stoun igra glavnu ulogu, vidim da je komedija, pa kao daj da pogledam. Kad ono film koji se dosta bazira na toj knjizi čak se i ta knjiga pominje u filmu. Noć nakon toga sanjala sam da je čitam, tada sam shvatila da nema razloga da poričem, vreme je da uzmem da je čitam. Ostavila sam „Musketare“ nije još naše vreme (Dima sin ima definitivno stil pisanja koji meni više odgovara), i znate šta jako mi se dopada to „Skerletno slovo“.

♡Želim da poslušam pesmu BTS-a „Young Forever“ ali znam da ta pesma govori o tome kako je mladost kao i slava i karijera prolazna, nisam spremna da je čujem. Kada sam slušala njihovu pesmu „Sea“ imala sam suze u očima i nisam se dobro osećala tokom dana, isto je bilo kada sam slušala „Born Singer“. Ja nisam neko ko plače, ali može se reći da su me jako emotivno dotakle. Definitivno ću je odlušati uskoro, moram da pređem taj most. Kad smo već kod k-popa imam neku love-hate vezu sa k-popom ne znam kako ljudi mogu da slušaju toliko različitih k-pop umetnika ja imam 5-6 (sa tim da je Temin tu i kao solista i kao član  benda SHINee), mnogo je to ljudi za zapamtiti ali generalno BTS mi je jedini originalan, svi ostali su mi gore-dole na isti kalup.

♡E gledala sam juče „Nemanjiće“ zapravo gledala sam nešto malo (ili bolje rečenu prekjuče jer ja ovo kucam u ponedeljak a vi čitate u utorak) ajde što izgleda smešno, nego što ima 0 smisla. Prekinula sam kada sam čula beogradski akcenat, to je bilo too much.  I onda me neko pita zašto ne gledam domaće serije. Eto vam odgovora. Dragi reditelji, scenaristi, producenti ako već imate keš (neke su dobre pare uložene koliko sam čula ali ne znam detalje) ko Boga vas molim bar se potrudite da napišete nešto kvalitetno. Nema teorije da nema nekog dobrog istoričara da vam pomogne sa detaljima u celoj Srbiji. Ja sam samo čekala da dođu trubači i cajka da počnu da pevaju braći dok oni vade iPhone da opale selfie. Katastrofa. Dakle pogledala malo i više ne. 

Ja dok gledam Nemanjiće

♡Ne znam koliko vas zna da ja imam bookstagram (ili nešto što liči na to). Istini na volju mnogi ovo uzimaju za jako ozbiljno, pa se trude dosta i oko dekoracije i postavke a kao i za sve u životu mene „boli uvo“. Ma jok brale nikada nisam fotkala nešto duže od 3 minuta. Ušla sam u to sasvim slučajno i mada moj profil ne uključuje samo bookstagram slike, tu negde mogu da nazovem sebe bookstagramerom …u pokušaju. Uvek me fascinira kada vidim koliko ljudi ulože truda u sve to. Iskreno knjige ne volim najviše da fotkam. Moja stvar su pejzaži, to volim. Posebno poglede sa visine. E sad da ja nisam lenčuga, kakva jesam ja bih možda i izašla iz kuće, ili sela i otišla u drugi najbliži grad. Sa druge strane moj (nepostojeći) socijalni život, i moja lenjost koju mrzi da se sastavi i ode uvek preovladaju pa tako mogu da sanjam pejzaže. OK je mogu da živim sa tim. Međutim dugo sam razmišljala o uspehu što na instagramu što na blogu. Čoveče ti stvarno moraš uložiš u promovisanje. Ja komentarišem samo 2-3 bookstagram profila, gotovo nikada ne odgovaram na priče a u darivanjima ne učestvujem jer mi je pravilo „taguj drugaricu kojoj bi se ovo dopalo“ toliko bezvezne i strašno me je blam da nekog tagujem da bih pre  umrla nego to uradila. Nisam ja najsocijalnija osoba, ako mi ne priđeš prvi da ostvariš kontakt teško da ću ja to da uradim, to nisam ja. Tako da sam tu pala pre nego što sam uopšte počela. Isto je i sa blogom. Nema šanse da bih pisala nekom „poseti moj blog“ ma tačno bih se pre ubila nego napisala to. Marketing čoveče, baš sam loša u tome, ali to je OK jer meni je život jedno dobro zezanje i kao takav mi je sasvim super.

Moje fotke nastaju za po 3 minuta, prosto me mrzi da ih postavljam specijalno

Linkovi vezani za ovaj post (ako želite više da pročitate idite na "open link in new tab" jer ne mogu da namestim da se sam dirketno otvara u novom):

♡Moj instagram

☆ Moj Goodreads

♡FB stranica

☆Twitter

♡Novi tumblr

I to je negde to, osećam se kao da sam skinula neki teret sa sebe koji sam dugo nosila. Nadam se da vam se ovaj čudan post dopao,  niti sam imala spremne teme niti sam znala o čemu ću pisati ali sam se baš dobro zabavila. Sad ima da se ubijem smišljajući kako ovo čudo da nazovem. Kako vam se dopao? Pišite mi utiske dole baš me zanima. 😉

Hvala na čitanju,

With love, S.