💛“Midnight in Paris” movie review 🎬💛

Da li ste ikada pogledali film a da ste se osećali kao da ste ga vi sami pisali? Tokom godina gledala sam mnogo filmova, mnogi su mi se dopali, mnogi mi se nisu dopali, bilo je i onih koji su me ostavili ravnodušnom i nisu mi dali šansu da izgradim stav o njima. Međutim ni jedan do sad nije bio kao da je izvučen iz moje glave. Eh da mi je neko rekao da će jedan takav napisati i snimiti Vudi Alen, teško da bih mu verovala, ali jeste i danas vam pišem o njemu. Svi zaljubljenici u umetnost, natavite da čitate (nema spoilera) jer ovo je film za vas ovo je -“Midnight in Paris”.

Rotten tomatoes: 93% (7,8/10)

IMDb: 7,7 /10

Uloge:  Owen Wilson, Rachel McAdams, Kathy Bates, Marion Cotillard

Režija: Woody Allen

Sinopsis:  Gil i njegova verenica Inez su u Praizu na predbračnom putovanju. Gil koji je upravo počeo da piše svoju prvu knjigu, fasciniran je Parizom i želi da ostavi dobar posao u Kaliforniji i da se nakon venčanja preseli u Pariz, ali njegova verenica,  bogataška kćerka plitkog razmišljanja ne razume njegove snove. Jedne večeri nakon što Inez ponovo odabere da provede vreme sa njihovim prijateljem Polom i ode na zabavu, Gil reši da prošeta Parizom. Lutajući ulicama kratko zastaje kraj crkve kako bi sačekao nekog prolaznika da ga pita za put. Ali kada crkvena zvona oglase ponoć pojavljuje se oldtimer iz ’20ih godina i zove Gila da uđe. On ulazi a auto ga vodi na zabavu. Zabava odiše duhom ’20ih svi su obučeni u skladu sa ovim godinama a svira se jazz. Prilazi mu devojka, luckasta američka devojka Zelda koja ga upoznaje sa njenim suprugom  Skotom, i u nekoliko trenutaka Gil shvata da se vreme okrenuo i da on više nije u svom vremenu. Kasnije upoznaje i Hemingveja,  i ponaša se potpuno prirodno, međutim kada krene ka hotelu kako bi Hemingveju doneo deo onoga što piše (jer mu je Hemingvej  obećao da će ga dati Gertrudi Stajn da ga proceni), Gil shvata da je ponovo u svom vremenu. Sledeće noći opet odlazi do crkve i kada zvona otkucaju ponoć nailazi isti auto, i tu kreće priča. Film istražuje teme nostalgije i modernizma.

Ako ste pročitali sinopsis onda će vam sigurno izgledati kao da se radi o potpuno blesavom filmu i da nema šanse da je uspelo da ispadne išta dobro iz njega –ali jeste. Gledajući ovaj film osećala sam se kao da gledam plod svoje najluđe maštarije na svetu –pisac, jazz generacija, ’20-e i to u Parizu! Gde može bolje od toga! Film je tako osmišljen da je radnja u pokretu govoto svakog trenutka, nema dosadnih deonica gde vi gledate i smatrate da scena nije morala toliko da traje. Ono što je najbitnije je –Vudi Alen ga je režirao tako da vama deluje potpuno normalno što Gila, čovek iz 21.veka savetuje Hemingvej !? Film je rađen tako da mi vidimo sve iz Gilove perspektive –sve je uvećano, svi likovi iz ’20ih su daleko sjaniji, njegovo viđenje Inez je takođe pretstavljeno tako da do samog kraja kada on sam shvati ti ne znaš zapravo kakva je ona.

Kasting je veliki i puno dobo poznatih imena su se pojavila u ovom filmu.

Oven Vilson igra Gila, čoveka koji je zaljubljen u Pariz (posebno voli Pariz kada pada kiša kako on kaže tada je grad najlepši), jazz generaciju. On je umetnik u srcu smatra da je rođen prekasno. Nostalgičar koji na neki način i pre nego što zakorači u svoj svet iz snova, živi paralelno u dva sveta –onom  koji on vidi i onom koji život sam nameće njemu da živi. Iskrena da budem razlog zašto mi je ovoliko dugo trebalo da odgledam ovaj film je Oven Vilson, ja njega zaista ne volim. Međutim iskreno ne mogu da zamislim nikog drugog ko bi ovako izneo ulogu. On zaista ima to nešto sanjarski –neozbiljno u njemu i savršeno se uklopio u lik Gila, večitog sanjara. Ovo nije težak film samim tim smatram da za lik Gila nije bio potreban glumac koji ima previše nijansi u sebi, lik traži opuštenost na neki način i Vilson je dao baš to.

Rejčel Mekadmas igra Inez. Ovo je drugi put da publika vidi Vilsona i Mekadams kao par jer su igrali zajdno u komdiji „Wedding Crusher-s“. Ona gra klasičnu modernu ženu koja ne vidi dalje od fizičkih stvari.  Na neki način ja sam nju videla kao pretstavnicu svih tih...u nedostatku bolje reči „običnih“ ljudi čije sanjarenje ne dostiže umetničke visine, jer način na koji ona vidi Gila je način na koji (a svako ko je zaljubljenik u umetnost će razumeti taj osećaj) većina ljudi gleda kada im kažeš da bi radije pisao priču i živeo u državi čiji nisi državljanin nego ostao na dobro plaćenom poslu i živeo u Kaliforniji. Ona ne razume Gila, i njih dvoje su istini na volju dva različita sveta a on je isprava izuzetno slep i ne vidi da ni njega ne usrećuje to što ga ona istinski ne razume ali i da ona nije srećna jer on ima svoj svet. Fin perfomans, pristojno dovoljno da te nervira ceo film (što nije mana, naprotiv iznela je lik kako valja).

Merion Kotijar igra Adrijanu, francusku devojku u koju su bili zaljubljeni i Pikaso i Hemingvej. Pikaso joj je navodno posvetio jednu od svojih slika. Ja jako volim Merion i smatram je jednom od najboljih glumica svoje generacije i ona je suprotnost Rejčelinoj Inez, lik u koji se zaljubiš iste sekunde. Njena hemija sa Vilsonom je sasvim pristojna i način na koji ona donosi duh ’20ih je divan, rođena je za ulogu dama a činjenica da ovde igrasa svojim prirodnim akcentom (Merion je iz Francuske) je samo doprinelo celokupnom utisku jedne dame u Parizu u vreme kada je „Izgubljena generacija“ sanjarila o njoj.

Tu su i Kejti Bejts kao Gertruda Stajn, (genijalni) Edrijen Brodi kao Salvador Dali (on je razbio bukvalno), Lija Sejdu kao  antikvar Gabrijela, Karla Brauni kao vodič, Tom Hidlson kao Skot Ficdžerald (o njemu kasnije, a o nejmu imam šta da kažem),  Majkl Šin kao Pol....

Moram da pomenem dvoje glumaca koji su meni anonimni ali su savršeno doneli svoje uloge. Pre svega Alison Pil koja igra Zeldu Ficdžerald, ona je donela svu luckastost i ljubomru i sve što je činilo čuvenu Z. Ona me je baš oduševila, Zelda je inspirativan lik i shvatam da je glumica imala materjala ali nisam očekivala da će me oduševiti.

Drugi je Corey Stoll koji je igrao Hemingveja. Po pitanju Hemingveja sam bila veeliki skeptik, tim pre jer je Hemingvej moj omiljeni pisac, stojim iza stava da ja je Klajv Oven bolje izneo (obavezno gledajte film „Hemingway & Gellhorn“ odličan je), ali i ovaj je bio savršen. To je taj šarm ti stavovi koje je glumac izneo kao da su deo njega. Ta pasija za životom. Odličan Hemingvej.

Za kinematorgrafiju je bio zadužen Darius Khondji, čovek koji je radio i film „The Immigrant“  (pisala sam o njemu OVDE), i odmah sam naslutila da bi mogao da bude on, prepoznatljivi su kadrovi i uglovi sa kamerom koji potoje kako u Imigrantu tkao i ovde. Obuhvatio je lepotu i duh Pariza. Za muziku je bio zadužen Stephane Wrembel lepa je, francuska prenosi duh Pariza.

Vudiju Alenu moram da odam priznanje pre svega što je uspeo da odlično balansira između dva vremena. Jer ovo nije film u kome je Gil gotovo ceo film u ’20im a onda se na kraju vraća u svoje vreme - ne on je konstantno u balansu između tog doba i našeg vremena. I koliko je preneo duh dvadesetih toliko se jasno vraća u naše vreme i prikazuje moderan Pariz, ali i različite karaktere svojih likova poput savremene amerikanke koja ne vidi lepotu umetnosti na pravi način već gleda površno, i um večitog sanjara. Dopada mi se što nema akcenta na modi niti se ona pominje, već prikazuje Pariz kao ono što on zaista jeste –prestonicu umetnosti. Dosta puta sam u Gilu videla samu sebe, da sam pisala ovakvu priču takav bih lik napisala. Svako ima svoje mesto i nije prenatrpano. Da je osmislio jedinstven film svedoči i Oskar za najbolji originalni scenario, a verujte mi na reč dugo nisam gledala originalniju priču. Prosto mi je neverovatno da je ovo napisao jedan čovek, a pisanje ovog filma je magično.

Vudi Alen na setu sa Ovenom Vilsonom, Alison Pil i Merion Kotijar

Šta mi se nije dopalo

Pre svega intro –previše je dugačak. Ok hteo je da prikaže Pariz kroz ceo jedan dan od jutra do maraka ali rez je morao i trebao da bude kraći. Intro od 10 minuta (za film koji traje 90) me je umalo naterao da gasim film jer pošteno gledati snimak jednog grada toliko dugo dok samo ide  muzika je barem meni dosadno –snimaj Pariz, ali kroz radnju. Pri tom dugačak intro je ok kada ima nekog smisla ili se vezuje za radnju ovo su samo puki prikazi Pariza na 20 minuta zaista nisu imali poentu -preživi čovek i to premotaš i nije strašno.

Druga „stavka“ je Tom Hidlson –a.k.a razočarenje filma ako mene pitate. Tom Hidlson je rođen u jednoj od boljih porodica u Londonu. Studirao je na Kembridžu izmeđut ostalog i književnost. Tom Hidlson sigurno zna da je Skot Ficdžerald bio Amerikanac. Zašto ga je onda dođavola igra kao Britanca? Čovek nema promenu akcenta ni u jednom trenutku. Nema tu izgovora da nije njegov akcenat. Budimo realni –DDL je igra Linkolna i nije se čuuo njegov prirodni akcenat ni malo (to je jedan od milion primera).  Ok je on liči na Skota ali nije to to, da mi je neko pokazao film (a da ne znam koga igra Tom) i rekao –ovo je čovek koji je stvorio „Velikog Getsbija“ mislila bih da  se šali, njegova Zelda ga je nadigrala.

Najbolji delovi

Gil i Adrijana razgovaraju o Parizu. Razgovor koji teče o ovom gradu između Gila i Adrijane je jedan do najboljih dijaloga koje sam ikada videla na filmu ide ovako :

“I can never decide whether Paris is more beautiful by day or by night.”
“ No, you can’t, you couldn’t pick one. I mean I can give you a checkmate argument for each side. You know, I sometimes think, how is anyone ever gonna come up with a book, or a painting, or a symphony, or a sculpture that can compete with a great city. You can’t. Because you look around and every street, every boulevard, is its own special art form and when you think that in the cold, violent, meaningless universe that Paris exists, these lights, I mean come on, there’s nothing happening on Jupiter or Neptune, but from way out in space you can see these lights, the cafés, people drinking and singing. For all we know, Paris is the hottest spot in the universe”

Toliko je magije u tome da sam gledala u tu scenu i zaboravila gde se nalazim.

Drgui deo je kraj filma. Ne mogu da vam kažem, jer ću spoilovati,  ali mi je definitivno stavio osmeh na lice.😊

Sve u svemu jako sam uživala i ovo nije jedna od mojih dugački recenzija jer o filmu koji traje 90 minuta i nema mnogo šta da se kaže više. Ja volim Pariz, nije moj najomiljeniji grad na ovoj planeti ali ga volim a ovaj film me je naterao da se zaljubim u Pariz, više nego što sam bila zaljubljena. Jazz generaciju i sve vezano za to vreme –obožavam. Hemingvej je (ponovo kažem) moj omiljeni pisac, smatram da je „Za kim zvona zvone“ jedna od najbolje napisanih knjiga -ikada. Ficdžerald je napisao moju omiljenu knjigu ikada –Veliki Getsbi. Ti ljudi su za mene ne samo kao odlični autori/slikari (jer se pojalvjuju i Pikaso,Dali, Dega...) već i fascinantne ličnosti. Njihovo vreme je bilo jednistveno njihove misli su bile jedinstvene. Bilo je to vreme kada se slavio život (ja nekako imam ubeđenje, bez nekog osnovnog razloga, da su ’20e i ’50e-’60e bile jedne od srećnijih istorijskih perioda jer su bile u post ratnom periodu i slavila se sloboda). 

Ako ste sanjar obožavaćete ovaj film isto oniliko koliko sam ga ja obožavala gledajući kako likovi čija dela obožavam oživljavaju pred mojim očima, i jako mi se dopao. Postoji dosta filmova koji su napravljeni da bi nam prikazali realnost a pri tom zaborave da je glavna uloga filma umetnost zato se i kategorja u kojoj se dodeljuje nagrada za isti zove  zove „best picture“ jer on jeste (slika) umetnost. Ovo je film koji je otelovljenje reči umetnost u pravom smislu te reči i jedan od filmova koje svako ko je zaljubljen u umetnost mora da pogleda.

To je sve za ovaj post. Da li ste gledali ovaj film? Kako vam se dopao? Sve što vam je na umu pišite mi dole 😉

Hvala na čitanju,

With love, S.