Mesečna šolja kakaoa sa Mademoiselle S. #40

Prošla nedelja je bila haotična ali produktivna međutim ...moj post kasni jednu nedelju i to je sasvim OK! Pozdrav dragi ljudi. What's up? Srećan početak marta meseca koji nam donosi najlepše godišnje doba na svetu- proleće! Ovaj mesec "startujem" sa vašom omiljenom rubrikom "mesečna šolja kakaoa" i pričam o nekim temama koje su obeležile Februar. A kakv je bio moj Februar. Eto takav. Bukvalno govoreći. Nije bio preterano poseban. Gledala sam drugu sezonu drag race i tako započela gledanje svih sezona (sad gledam prvu jer koga briga za redosled) i sex education (da potpuno sam zaljubljena u Džilijan Anderson).

Početak Februara i moj bullet journal

Hodala sam Amerikom '50ih kroz knjigu "na putu" a potom koračala ulicama starog Beograda uz Nušića i moju prvu knjigu našeg pisca od srednje škole u njegovoj "Autobiografiji". Volim da kažem da je Nušić moj nezvaničan dečko jer sam potpuno zaljubljena u njega i njegov humor. U suštini to je to. Danas imam neke teme za vas. Pričam o Ljubavi prema sebi, "životnim trenerima" o tome zašto pgarderoba nije određena po polu, malo o religiji i naravno moram da pomenem čuvenog Kobija i tragediju koja nas je sve potresla.

Izazov sreće-napravi svoje omiljeno jelo!

 Ako ste zainteresovani za neku od ovih tema kao i prolazak kroz slike koje su mi obeležile Februar, nastavite da čitate.

Da više ne dužim,

Let's go 😉

Mulan ruž soundtrack je bio često na mojoj playlisti

• Ljubav prema sebi nije sebična

Pominjem ovu temu često i evo opet joj se vraćam. Skoro sam vodila par razgovora sa ljudima koji veruju da je sve što je biblijski suprotno od ljubavi prema sebi. Poenta tog verovanja je da sve što radimo mora da bude nesebično te da je ljubav prema sebi loša. Pa imam šta da kažem na tu temu. Prevashodno smatram i duboko verujem u to da narcisizam i ljubav prema sebi nisu isto. Pre svega toga ali nije sporno ni sad treba da napomenem da ja ne živim život po biblijskim verovanjima. To na stranu. Biti narcisoidan stvara veliki problem jer kao i sve u životu preterano samopouzdanje i stvara veliki problem i takvi ljudi ne mogu lepo da se nose sa životom u kome je ne, realno govoreći, češća pojava nego da. 

Kad se meni dopadne romansa to izgleda ovako

Sa druge strane, lakše je voleti druge. Ne govorim ovde u romantičnom smislu već generalno. Lakše volimo dobre stvari kod drugih nego kod sebe bez obzira što možda i mi sami imamo neke od tih kvaliteta. Kada sagledamo stvari mnogo lakše se otvaram i privhatamo druge. Zašto? Zato što zavoleti sebe znači i prihvatiti svoje loše strane (hoću da budem jasna kad kažem loše strane mislim na sitne mane koje ne možemo baš da kontrolišemo na svom karakteru treba raditi i ne treba prihvatati ono što možemo ili moramo da popravimo). Znači biti svestan da i ti imaš nedostatke još strašnije je to što postaneš svestan da ih i drugi vide. Međutim kada nema ljubavi prema sebi to reflektujemo na druge svidelo nam se ili ne. Kako ti vidiš sebe tako će te videti drugi a ako svaki deo tebe kaže "gubitnik" baš u tom svetlu će te videti i ostali. Zato je ljubav prema sebi jako bitna. Bitno je da ceniš sebe. I poštuješ sebe.

O biljkama ne umem da se staram u prilog tome ide što je ovo već uvenulo.

Bitno je i da upoznaš sebe. Argument "ne moram da znam sebe Bog mene zna" je totalno glup. Pre svih ti moraš da znaš i voliš sebe. I ne možeš stalno da se oslanjaš na druge. Nekad moraš da presečeš i ne možeš uvek da podmećeš leđa. I to je 100% OK. Ljubav prema sebi je teška i to je veština koja se ne uči lako. Cenite sebe i poštujte. Vi to zaslužujete.

• Ne volim "životne trenere"

Apsolutno ih ne volim. Ne zaista hoću da pričam malo o ovoj temi i zašto generalno nisam ljubitelj istih. Dakle meni su "life coach-evi" prodavači magle. Kažu ti sve ono što već znaš za veliki novac a suštinski ti ne pomognu. Psiholog i terapija ili samo-saznanje su po meni mnogo efektivniji. Davno beše  (haha) sam napisala post o tome šta ne volim kod istih kao stavku sam navela "lažan" optimizam. I kad je loše misli dobro i dobro će ići. Da vam razbijem iluziju -neće. Ovo je praktično identično kao ljudi koji vam kažu da ne brinete ništa jer vas Bog čuva (tačno nemojte da vežete pojas, da lečite bolest...). Dakle situacije kroz život treba sagledati realno jer jedino tako možete da preuzmete akciju. I ja nisam ovde da mračim.

Evo i mene

Ali istina je da nije uvek bezazleno i nekad će biti teže da popravite stvar i to je apsolutno i sasvim OK. Nema ničeg lošeg u tome. Da me ne shvatite pogrešno ponekad ima tu i korisnih saveta. Jednom sam pročitala savet koji je glasio "ne možeš da kontrolišeš situaciju ali možeš svoj stav prema istoj" sa čim se delimično i slažem. Dakle ako pažljivo čitate možete da izvučete nešto korisno. Pravi inspirativni ljudi su ljudi koji su pregurali teške stvari i ipak ispunili svoj život.

Jedan sunčan dan

Primer je youtuber-ka Moli Burk. Moli radi kao motivacioni govornik ali sa punim pravom. Moli je slepa devojka koja je uspela da ostvari sjajnu karijeru i živi i radi u LA-ju (a iz Kanade je). To je tip ljudi koji inspiriše. Kada dođe neko kao Elizabet Gilbert sa svetom na dlanu i uči vas kako da promenite život e to je prodavanje magle i nešto što ne vredi plaćati i trošiti svoje vreme. Poneta je- uzvmite svoj život u svoje ruke i živit kako hoćete niko na ovom svetu nema pravo da vam daje instrukcije.

• Kobe

Krajem januara svet je pogodila vest o hilihopterskoj nesreći u kojoj su između ostalog poginuli košakraš Kobi Brajant i njegova dvanaestogodišnja ćerka Džiana. Neću da vas lažem- nikada nisam bila neki sportski navijač (osim faze u srednjoj školi kada sam bila zakljubljena u Nadala pa sam znala tenis u prste). Međutim znala sam ko je Kobi i koliko je veliko njegovo ime. Ova vest je čini se potresla svakog pa i mene samu bez obzira da li ste i sami bili ljubitelj košarke, navijač Lejkersa ili bilo šta slično. Zato što je tragedija.

Profesionalni sam prožderač krofni u bilo kom obliku

Tih prvih dana od njegove smrti stalno sam mislila na to kako se oseća njegova žena i njegove devojčice. Ne samo da je ostala udovica ostala je bez dvanaestogodišnjeg deteta. Verujte mi na reč odrasla sam pored bake koja je sahranila dete i od toga se nikada nije oporavila, strašno mi je žao što Vanesa mora da prolazi kroz to. Ali Kobijeva smrt je nešto drugo. Ona je podsetnik na našu smrtnost. Jer ako legenda koja ima sve (čak je i hilihopter bio najbolji od najboljih) može da strada na putu do košarkaške utakmice (u istom gradu) svako od nas može svakog trenutka. I život nema rok. I starost nam nije zagrantovana.

Danas smo tu sutra možda ne. I to je strašan deo cele ove priče. Nema ova vest pozitivnu stranu. Čovek u ranim 40-im, 12-ogodišnje dete i još par putnika među njima i deca u stradali. Ali ako ništa drugo možemo da nosimo sa sobom ovo kao podsetnik da naš rok trajanja nije urezan u kamenu. Da svakog trenutka možda živimo poslednje svoje trenutke. A Kobe je živeo za apslolutno svaki i otišao kao ostvaren čovek. I tome treba da težimo. Svakog dana.

• Bog nam ne treba da bi imali moral

Nekako uz ovakvu vest ova tema se provlači kao bliska mada sada želim da pričam o Bogu ili verovanju u istog. Želim da pričam o tome da li nam Bog treba da bi imali moral. Sam naslov vam već odgovara ali malo ću zagaziti u temu. Dakle pitanje morala  i religije često ide zajedno. Većina vernika smatra da je Bog ultimativni moral nad svima nama. Ja sa druge strane imam malo drugačiji stav. Na ovom svetu postoji mnogo ljudi. Svi oni vođeni su određenim životim normama bilo da su dobre ili loše ali dosta njih ne veruje u Boga. Da li to znači da ti ljudi nemaju moral?  Ne.

Kratka priča na instagramu o ovom doručku i moj pokušaj prave hrane za doručak

 Duboko verujem da se sa moralom rađaš dok moralne norme naslađuješ u porodici. Od malena znaš da ne treba da ubiješ nekog. Ne zato što te je to naučila Biblija ili roditelj već zato što to prosto znaš. Znaš da je pogrešno i da nemaš prava na to. Sa druge strane znaš da ne treba da kradeš jer od malena učiš da ne diraš tuđe stvari. Sve ovo poseduju i ateisti isto onoliko koliko poseduju vernici. Vera ti ne daje moral. Da ga daje ne bi imali pedofile kao sveštena lica. A ima ih.

Kancelarijski dani

Da li će osoba da veruje u nešto više ili ne nije naše da odglučimo. Takođe ono u šta ti veruješ ne mora da bude nužno ispravno jer mi to ne možemo da dokažemo. Moral je lična stvar. Nešto što ne dolazi sa religijom niti bez nje. Individualno je za svakog od nas. Duboko verujem da moralne norme i pravila moraju da budu odvojena. Isto kao što i crkva treba da bude odvojena od države. Razum mora da stoji na stranu.

• Suknje su za dečake

Muka mi je. Doslovno mi je muka od konstantnog ponavljanje kako je ovo za devojke a ovo za momke. Suštinski govoreći sve je za svakog ako govorimo realno. Danas i muškarci mogu da se šminkaju i nose haljine. Zašto da ne? Pa muškarci su istorijski nosili haljine. Skoro sam pričala sa devojkom koja mi je rekla kako su joj drag kraljice odvratne.. Ja volim drag kraljice. Obožavam drag race i uvek mi bude žao kada vidim konzervativne ljude kako su protiv toga da dečak nosi suknju ili zovu trans devojčicu "on". Drag kraljice i trans ljudi nisu isto. Ponekad dečak želi da bude dečak i da se oblači kao devojka? To je sasvim OK. Trans osoba nije pol u kome je rođena. Jednostavno nije. Stvarate toj osobi disforiju i povređujete nekog bez razloga.

Neke sitnice. A to all the boys 2 još nisam pogledala

Drag međutim datira još od Šekspirovog vremena. Šekspir je i uveo termin u naziv jer u vreme kada je on pisao muškarci su igrali ženske uloge tradicija koja se na Kembridžu nastavila do danas u dečačkim školama. Drag danas je perfomans. Kao i svaki drugi. Drag kraljice imaju običak da lip syncuju pesme i tako izvode nastup. One su jedne od vodećih trendseterki na svetu i jedne od najboljih šminkera. Drag kraljice ne žive svoj privatan život kao žene osim u slučaju trans žena u drag industriji. Velika većina su muškarci koji se kostimiraju u tela devojaka. Ima toliko različith i one uglavnom izvode komediju. Ako mene pitate sposobnost da se od muškarca napravi devojka je prava umetnost. Drag kraljevi takođe postoje ali oni nisu toliko zastupljeni. Ne razumem zašto nekog pogađa da vidi našminkanog muškarca? Zašto bi to bilo koju osobu vređalo i šta je tu odvratno? Pa šminka nije stvorena za devojke samo.

Dan kada sam sama sebe častila belom toplom čokoladom

Sasvim je OK da muško nosi šminku.Sasvim je OK da muško plače. Sasvim je OK da muško ide na manikir i da se depilira (ako mene pitate i preporučljivo ko voli dlakave muškarce?). Sasvim je OK da nosi štikle i sluša Madonu. Sasvim je OK da gleda romantične komedije. Sasvim je OK da čita Voug. Sasvim je OK da se plaši pauka. Isto kao što je sasvim OK da devojka ne želi da se šminka, da nosi pantalone, da vozi motor...Norme koje su nekada postojale treba raskinuti. Jer svi mi smo na kraju samo ljudi.

Vijolet Čački jedna od mojih omiljenih drag kraljica

To je to za ovaj post. Kao i uvek sve što vam je na pameti, pišite mi dole.

Naravno Marli za kraj

Linkovi vezani za ovaj post (ako želite više da pročitate idite na "open link in new tab" jer ne mogu da namestim da se sam dirketno otvara u novom):

♡Prethodne šolje

☆Moj instagram

♡ Moj Goodreads

☆FB stranica

♡Twitter

Hvala na čitanju,

With love, S.