Biti drugačiji

Drugačija sam. Da, oduvek sam bila svesna toga. No ako bi ste me ikada sreli na ulici rekli bi ste da sam samo jedna  obična dvadesetogodišnjakinja. Ustvari, zaparvo mislim da bi ste mislili da imam daleko manje od dvadeset, znimljivo je to pre neki dan sam u jednom supermarketu kupovala cigarete (ne pušim by the way, bile su za babu), kada je prodavačica gotovo zurila u moju ličnu kartu ne verujući da sam punoletna.

Verovatno najčudinija stvar o meni je da nikada nisam imala dečka, da da, ne lažem nikada. Verovatno je mali udeo u tome imala moja baka, koja mi nije dozvoljavala da tokom srednje škole imam dečka "prvo edukacija i obrazovanje" stalno mi je govorila (zapravo još uvek to radi), dobro ili ne vremenom su se moji stvaovi iskristalisali i počela sam da mislim da bi bilo izuzdetno loše kada bi za jedno 10-15 godina srela nekog tipa a on je postao niko i ništa, i sada kada kucam ovo ježim se toga. Drugi udeo u tome je moja opsednutost knjigama i njihovim likovima, pa bi često maštala o dečku koji je buntovnik poput Raskoljnikova  iz romana čuvenog Dostojevskog "Zločin i kazna", ili džentlmen poput Vronskog iz Tolstojeve "Ane Karenjine", da ima seksipil Kristijana Greja, (E.L.Džejms, 50 nijansi siva), lepotu Džona Snežnog i intaligenciju Tiriona Lanistera iz omiljene serije knjiga "Pesma leda i vatre"  Džordža R.R.Martina. Da knjiški junaci, savršenstvo, velike gospode. Drugi problem samnom je, moje preveliko gledanje filmova, da da tako bi gledajući moja omiljena ostvarenja poželela da se zaljubim u nekog ko je hrabar kao "Gladijator" (ako izgleda kao Razel, nema problema), jak kao "Rvač", džentlmen poput Rika Blejna (obožavam klasike, Kazblanka mi je jedan omiljenih), intaligentan kao  Linkoln, zgodan kao Betmen (Kristijan Beil, bilo kakav mi odgovara), lepo kao  Marlona Branda (ili novija edicija Leonardo Dikaprijo, by the way ljubav mog života ili Džud Lo, jer obožavam britance). Da komplikovana sam, zanimljiva stvar je da od malena istinski verujem u dve stvari: 1.Da ću svog prvog dečka upoznati daleko, daleko odavde, nije to da sam tako htela, jednostavno oduvek sam u do verovala; 2. Da ću se udati za ambasadora, nikad nisam bila fan istih, ali prosto mi nešto iznutra to govori, ko zna. Deleko od toga da sam ja samo po tome drugačija, od ostalih devojaka mojih godina (u momentu kada kucam ovo "devojaka" shvatam da ja sebe još uvek vidim kao klinku)  postoje još mnogo stvari, n.p.r ne sečem vene na Cecu ili Acu Lukasa, neverovatno za nekog mojih godina, ali verujete -itekako istinito. Ne da ne sečem vene nego , sve što je "grand"  ne mogu da smislim, često u šali kažem da je  moja pesma uz koju "razbijam čaše"  "yestrday" od Bitlsa. Takođe ne podnosim klubove (što je za mnoge moje vršnjake i vršnjakinje najčudnije od svega). Ali činjenica je  da preglasna muzika, prepuno ljudi i ja ne idu zajedno, ko zna možda je to posledica moje leukemije i izolovanosti, pojma nemam. Ali ne zgđuju me samo klubovi kao takvi već i polugole "ribe" i pijane budele u njima, da,  se neko klot pijan ispovraća na mene, ma idi s' bogom. Slušam rok. Dobro to i nije toliko čudno, jer odrasla sam sa ujakom rokerom, ali kunem se u Queen, obožavam ih. Omiljeni filmski žanr mi nisu romantične komedije. Da da gadim se svih tih klišea, u njima jedina koju volim je Forest Gamp, moj omiljeni žanrovi su by the way drama i triler. Pišem knjigu, da  pisanje moja veika ljubav, i ako imam talente za apstraktno slikarstvo, fotografiju, glumu  i sviram kalvir.Jedna od najvećih želja mi je da posle ovog fakulteta jednog dana upišem i režiju.  Nemam želju da se udam ili imam decu, to jednostavno nije za mene (nisam egoista).I poslednja stvar je da su mi od svih nacija britanci najlepša :). Uglvnom da nebi samo kucala o tome kako se ja razlikujem od ovog univerzuma evo i par sličnosti. Obožavam  modu, i mada nisam osoba koja ima živce da šopinguje (moje omiljene radnje su knjižare), i dalje je jako volim, volim i šminku (ali nemam živce da se šminkam). Obožavam putovanja i izučavanje o novim nacijama mi je fascinantno i pored najdražeg mi Londona maštam da odem na Island.I ono što me konektuje sa bukvalno svakim studentom-ne volim da učim (kada vidim "ustavno pravo" muka mi je bukvalno). Znam, mnogi će pričati, i pričali su-razmažena je, čudna je, dosadna je, kako može ovo, kako može ono... Koko Šanel je rekla da je jedini način da budeš upamćen zapravo da  budeš drugačiji, i time se ja vodim oduvek, no ono što je glavni moj pokretač je rečenica koju od momenta kad sam čula stalno ponavljam sebi (moram da je istetoviram definitivno), a to je rečenica iz mog omiljenog filma-Gladijator "Šta radimo sada, odjekuje u vekove"

Sara