📚“Burial Rites” by Hannah Kent (book review)📚

Prvi put kada sam  čula za „Pogrebne običaje“  Hane Kent, nisam mnogo slušala o čemu je knjiga, u mojoj glavi odzvonjavala je samo jedna rečenica - „realistični opisi Islanda“.  Knjiga na Islandu? Ne zanima me kakva je, moram da je imam! To vam je jedna od onih ishitrenih odluka kada rešite da kupujete na slepo. Kada sam videla da prevod postoji kod nas i da je izdaje „Laguna“ –odluka je bila doneta, čim skupim novac kupujem ovu knjigu. Verovatno da sam znala o čemu je nikada se ne bih upustila u kupovinu ove knjige, pa sada iz ove perspektive jako mi je drago da nisam jer ovo je knjiga koju sam morala da pročitam. Dobila sam lekciju koju ću dugo pamtiti. A zašto i vi trebate da je pročitate, čitajte u nastavku (da napomenem da nema spoilera koji utiču na radnju).😉

Izdanje knjige prevedeno na naš jezik

Sinopsis: Sever Islanda 1829. godine. Agnes Mangusdoutir je osuđena na smrt zbog saučesništva u ubistvu. Kao osuđenicu odvode je na farmu službenika Jouna Jonsona, na kojoj će provesti svoje poslednje dane sa njim, njegovom suprugom i njihove dve ćerke . Porodica nije oduševljena što je neko ko je osuđen na smrt zbog ubistva doveden da boravi u njihovoj kući, i izbegava je maksimalno, jedini koji sa njom razgovara bez ikakve osude je mladi đakon Touti, mladić koji je Agnes pomogao u najpotrebnijem trenutku u mladosti. Zima postaje sve jača i članovi porodice nemju vremena za razmišljanje o njenom zločinu jer dodatan par ruku svakako znači, polako shvataju da Agnesina priča nije onakva kako su mislili. Da li je ona zaista ubica ili samo nevina žrtva?

Početkom ove godine rešila sam da verovatno više neću prisati indiviudalne recenzije za knjige. Ta odluka je doneta jer nisam videla sebe kao dovoljno komepetetnu da napišem i izanaliziram knjigu, jer kada uporedim svoje sa tuđim -moje deluju krajnje osiromašeno, film mi bolje ide budimo realni to je moje područje. Smatram da moram da učim još da bih mogla da ih pišem zasebno. Recenzije knjiga prebacila sam u mesečni pregled (da Februarski čitate u nedelju, nisam ga zaboravila), i to mi je bilo dovoljno. Međutim još od prvih poglavlja ove knjige znala sam da je ovo knjiga o kojoj ću morati da napišem posebnu recenziju jer je iskreno to zaslužila, sa druge strane nisam videla da se piše o njoj na našim blogovima a ovo je knjiga koju nikako ne treba da zaobiđete, koji god žanr da volite.

Sever Islanda, mesto dešavanja radnje 💙

Naime autorka knjige je australijska spisateljica Hana Kent, rođena je 1985. godine koja je  u razmeni učenika boravila na Islandu gde je prvi put čula za Agnes Mangusdoutir, godine istraživanja rezultirale su ovom knjigom, a Agnes je inače poslednja žena nad kojom je izvršena smrtna kazna na Islandu. Ova knjiga je savršeni odraz kako nešto napisano u 21.veku može da bude toliko realno i toliko dobro i kvalitetno i da nije vreme problem (mada se radnja ne dešava u našem vremenu). Autroka je istražila svaki aspekt ove priče od Agnesinog života, do islandske tradicije, preko samog načina života kojim se u to vreme živelo ovoj severnoj zemlji, koja je tada još uvek bila deo Danske.  Tu su i pesme kako one koje je pisala Agnes tako i one koje je pisala pesnikninja Rousa. Tu su i verovanja u snove, magiju, proročanstva koja su bila sastavni deo tadašnjeg života. Ona pokreće pitanja religije, istine koja je ponekad drugačija od one koju mi vidimo...

Autorka knjige, Hana Kent

Čitati knjigu o poslednjim danima jedne osobe je sve samo ne lako. Verujte mi na reč, čitanje o osuđenici na smrt iz toliko lične perspektive je daleko teže nego što izgleda. Ali autroka ne okleva ni jedne sekunde, da nam odmah kaže kako stvari stoje tako sama knjiga počinje ovako:

 „Rekli su mi da moram umreti. Rekli su mi da sam ukrala čoveku dah, pa sad oni moraju da ukradu moj.“

Istina je odmah tu još pre nego što će početi glava (ovo je deo iz prologa inače). Ta priprema je u jednu  ruku jako korisna za čitatelja, a opet u drugu stvara emotivni pritisak na to da ne želiš da se vežeš sa junakinjom ove priče, što je nemoguće jer Agnes i ako nije mučenica nije ni osoba koja lako prihvata svoju kaznu.

Ostaci radionice Natana Kjetlisona, čoveka za čije je ubistvo osuđena Agnes

Ona želi da živi i to je ono što „otežava“ celu stvar. Sa druge strane to je sjajna pouka koju knjiga nosi –da je život lep kakav god da je. Njen strah se ne izražava često ali je jasno prisutan. Iznad svega nju muči nepravda, nepravda zbog koje je svesna da će platiti najgori ceh u životu, ali ona je jaka, ne plače nad svojom sudbinom već otovoreno govori kako se oseća tako ona u jednom delu kaže:

 „Nepravedno je.  Ljudi tvrde da te poznaju po tome šta si uradio, a ne po tome što su seli i saslušali šta imaš da kažeš. Nema veze što se trudiš da živiš bogougodnim životom –u ovoj dolini, ako pogrešiš, nikada ti to neće zaboraviti“

Najgore za Agnes nije sama smrt, i sam čin smrti, več iščekivanje kada će joj javiti datum, tokom knjige više puta napominje da želi da je uzmu i ubiju sada odmah što su jasni znaci agonije i korz koje Agnes prolazi, izvršenje neke presude ne utiče samo fizički na čoveka, već mentalno.To vam je kao ispit –ne plašiš se samog ispita već iščekivanja šta će se desiti kada uđeš u prostoriju.

Model islandskih kuća iz onog vremena, u jednoj takvoj je boravila i Agnes

Tokom knjige Agnes priča priče iz života đakonu Toutiju, na taj način nas odvaja od radnje i upoznajemo  kakav je bio život, sada žene od 33 godine tokom njenih mladalačkih dana.

Njena najbolja priča dešava se kada priča o polarnoj noći koja joj je promenila život, ona pirča o svojim hraniteljima i noći kada je, kako ona veruje, prorekla svoju sudbinu, deo je pun prelepih opisa, i oseća se na momente kao da je neki drugi izmišljeni svet. Agnes priziva dan svojg detinjstva, dan koji joj je promenio život i priča počinje ovako :

 „Dogodila se smrt,  onako kako se obično i dogodi, a ipak ni nalik ičemu drugom.Počelo je sa sevenom svetlošću. Ta zima bila je tako jaka da sam se svakog jutra budila sa taknkom ledenom korom na ćebetu, od mog daha koji se smrzavao i padao dok sam spavala.“

Pričanjem priča iz života Agnes nama kao čitateljima otkriva deo po deo svoje priče, dok se u isto vreme kroz njih sve više povezuje sa Toutijem ali i sa porodicom na čijoj farmi boravi.

Model unutrašnjosti islandske kuće iz 19. veka u ovakvoj jednoj prostoriji je Agnes provela svoje poslednje dane

Knjiga je podeljena u 13 poglavlja plus prolog i epilog kao i beleška autorke o Agnesinom životu i tome šta se kasnije dešavalo. Svako poglavlje počinje nekim dokumentom ili pesmom, vezanom za Agnes i sam zločin koji je počinjen. Svako od poglavlja dugačko je gotovo 30 starana u koja su unutar poglavlja podeljena i menja se naracija tako priču vidimo iz Agnesinog ugla (iz prvog lica), kao i iz ugla nekog od članova porodica (najčešće majke Margrjet) a ponekad i iz Toutijevog ugla ta poglavlja nisu pisana u prvom već u trećem licu. Agnesini delovi su zadržani kroz celu knjigu dok se ostali menjaju. Na taj način autorka nam prikazuje obe strane priče –način na koji se Agnes suočava sa svojim poslednjim danima ali i  kako se prorodica, koja se sve više vezuje za Agnes suočava da će jedan život, koji polako postaje kao član porodice biti ugašen. 

Originalno pismo, koje je autorka stavila u knjigu u drugoj glavi 

Žanrovski je istorijski/drama ali uprkos tome što se u potpunosti bazira na stvarnim događajima idalje je fikcija i dalje ima prostora za maštu. Ima divne opise, živopisne, bogate  i stil kojim je knjiga pisana je prlep, odmah uvlači u svoj svet i odmah zove na okretanje još jedne strane, podseća malo na atmosferu u“Orkanskim visovima“, evo jednog koji mi se oisebno dopao:

 „Nebo beše osvanulo sivo i zlokobno, i znala je da će se nešto dogoditi po tome kako su se oblaci zgrčili prblizu tla. Po mirisu gvožđa u vazduhu. Celog jutra je mislila na ljude koji su se izgubili u pklanini.“

Autorka ne opisuje previše Agnes, fizički ali ja vam ostavljam sliku kako je ona izgledala tako da je to najbolji način da je zamislite.  Takođe mi se jako dopalo što je iskoristila ovu knjigu u informativne svrhe tako sam npr.naučila da se u islandksim prezimenima koristi sitem patronizma tako se obično dodaje ime oca kao prefiks na nastavak : son (sin) ili dottir (kćer), kao i to da severna svetlost obično označava veliko nevereme i oluje, dok je zlanti vivak vesnik leta na Islandu.

Agnes Mangusdoutir

Ova knjiga uradila je nešo što ni jedna pre nje nije –povredila me je, ali povredila me je na dobar način. Jer ja, ledena kraljica, osećala sam se kao da me svakom novom stranom (svesna šta dolazi) kida na pola i osećala sam se da to nije fer. Na kraju sam čitala po jednu glavu na dan jer sam htela da je što duže ostavim u životu, da je spasem a nisam mogla. Ponosno mogu da kažem da ni jednu suzu nisam pustila i ako mi je bilo neverovatno teško. Jako su mi de dopali istorijski spisi, pesme, to što je uključila originalne islandske izraze u knjigu, kao i to što je pesme koje se stavila u knjigu stavila na originalnom islandskom jeziku pa je onda dole prevedeno (u originalu verovanto na engleski jezik kod nas na naš). Dopalo mi se što prilazi ovoj temi tako da sve likove pretstavlja kao ljude nema idealizovanja, nema ulepšavanja, nema negativca nema ni junaka svi su oni samo ljudi.

Gubilište na kome je pogubljena Agnes 

Postoje knjige koje trebate da pročitate, postoje one koje ne trebate da pročitate, koje možete i ne morate. Ovo je knjiga koju MORATE da pročitate. Pre svega smatram da je ovo priča jedne žene koja treba da se čuje a sa druge strane smatram da će vas naučiti koliko je život zapravo dragocen čak i onda kada si svestan da je kraj blizu. Sa druge strane ovo je jedan kompletno drugi svet posebno što su Francuska, UK, SAD mesta koja najčešće budu sedišta radnje, ovo je zemlja čije tradicije i običaji nisu dovoljno istraženi i uživaćete u njenim opisima i upoznavanjem sa novim svetom. Kod nas je izdaje „Laguna“ košta 899.dinara možda je imate u bibliotekama svakako savetujem da je potražite.

Originalna naslovnica, na engleskom jeziku

I eto došla sam do kraja, ja znam da ovo nije najbolja recenzija koju ste pročitali ikada, ali osećala sam da je ovo moj oproštaj sa Agnes i da zbog toga što mi se knjiga toliko dopala je ok da napišem svoj prikaz. Kako se vama dopalo? Da li ste čitali knjigu? Da li sam vas zainteresovala da je pročitate? Sve što vam je na umu pišite mi dole.😉

Hvala na čitanju,

With love, S.