Mnoge žene su obeležile „Igru prestola“ i ako se smatra da je velika većina likova i pažnje posvećena muškarcima, poslednja sezona je posebno stavila akcenat na jake ženske figure Martinovog sveta i  donela nam najbolje od svih njih. Časnu ratnicu, jaku devojčicu, mudru princezu...Međutim čini se da su dve ipak obeležile seriju više nego bilo koja druga, a danas pričam o njima, o kraljicama.

Pre oko nedelju dana,  da vas ne slažem, sedim ja kući i dosađujem se. Već mi je svega preko glave, dosada polako počinje da bude sastavni deo mog dana, nakon što sam završila sa spremanjem ispita ne znam šta ću sama sa sobom, a napolju je ledeno pa svaki put kada bih izašla iz kuće odlučim da „je ipak bolje da ako ne moram  ne idem“ a zatvoreni prostor uzima maha. Postajem sve nervoznija. I netipično smirena Sara besni na celu kuću i puca za svaku sitnicu (i ne nisu „ženski problemi“ jer kod mene ti problemi se ispoljavaju samo prvi dan kada me malo boli glava i četvrti kada me isto malo boli glava jer prestaju inače ja tih problema nemam).
Svaki dan planiram „popravku“ svog života, ali da moje navijanje alarma u 10 sati ujutru uvek postane spavanje sa telefonom u ruci do jedan, a moje obećanje da ću leći maskimalno do dva se pretvori u izležavanje po krevetu barem još dva tri sata. I ako nisam nesrećna shvatam da monotonija preuzima veći deo mene ali je ignorišem - maksimalno. I bilo je to tako, sve do prošle subote.
Dan kao i  svaki drugi, ja ležem priodno ujutru očekujući da ću se nekim čudom probuditi možda ranije nego što sam očekivala (a znam duboko u sebi da neću) što bi se  i desilo da moja srednja sestra nije odlučila suprotno.

Kada sam pre par meseci pisala post o destinacijama koje sanjam da posetim (i možete ga čitati OVDE),  videla sam da se ljudima baš dopao, pa sam rešila da nije loša ideja da se povremeno poigram sa ovim delom svog „znanja“. Pre svega ja sam neko koga su od malena jako zanimali svi delovi sveta, u prilog tome ide činjenica da jako brzo učim jezike, da atlas znam napamet (buklvano) i da na instagramu najviše pratim tavel profile. Trenutno nisam u situaciji da putujem, što zbog školarine koja je paprena, što zbog činjenice da moja baka nema nameru da me pusti da idem busom  (kod nje slovi pravilo „ili ideš ’ko gospoda ili ne ideš“) i nema nameru da me pušta samu - da imam 22 godine ali moja baka je prosto žena koja ne prepušta stvari slučaju. Do sada sam bila u svega dve prestonice –naš Beograd  (logično) i što se njega tiče imamo love –hate odnos. Sa jedne strane ja jako volim što imaš toliko šansi tamo (i planiram da negde u budućnosti se možda čak i preselim tamo) a opet sama užurbanost, noćnin život i ostale stvari koje se vezuju za njega su mi no no (ne volim ni seosku sredinu, volim balans), uvek pre Novi Sad. Druga je Valeta, prestonica Malte (koju znam bolje nego Beograd) koju obožavam u svakom deliću nje, primorska prestonica, zidine boje zlata, ma Malta je nešto što uvek rado preporučujem,država iz snova.

Kada sam u julu napisala svoj prvi post iz rubrike „Iz filmografije, uradila sam to kako bih mogla da vam preporučim što bolje filmove, određenih glumaca koje sam pogledala. Do danas napsiala sam ukupno 5 dakle -50 filmova, 10 različitnih glumaca (sve te posotve možete pogledati OVDE). I neću lagati kada kažem da sam (većinom) svakog od njih birala po tome koga ja lično volim da gledam (a uvek sam otvorena za preporuke) i shvatila da ni sama nisam svesna  koliko sam zapravo filmova odgledala. Međutim nikada pre nisam napisala post na ovu temu u kome su obe zvezde toliko velike i toliko meni drage da prosto moram da izdvojim po šest filmova umesto regularnih 5, jer kada stavim Denijela Dej Luisa i Džulijen Mur  u jedan post, onda pravila moraju biti prekršena.

Oprosti mi bože, grešna sam. Ovaj ne samo se šalim ali to je tema današnjeg posta, u neku ruku. Na neki načim mi je drago da se ovo ne odnosi na moje grehe u čitanju u pravom smilu te reči jer plašim se da me tri reke ne bi oprale, ima stvari kojih se stidim priznajem🙈. Ovaj tag sam čitala kod gotovo svih mojih blogo –drugarica pa konačno je došlo vreme da i ja uradim isti, nadam se da ćete uživati.

Iskreno se ponekad pitam da li je pisanje mesečnih top lista dobra ili loša ideja. No kada je već u planeru zašto da ne inače ovog meseca imam dosta dobre muzike samim tim mi i ne pada teško da je napišem.

Da li ste se igada zapitali koliko zapravo realnu sliku imamo od pročitane filmske kritike? Koliko kritičari, kao ljudi koji su upućeni u sklop filma znaju da nam kažu da je film koji gledamo dobar ili loš?

Postoje oni filmovi koje ceo život izbegavate da pogledate, i ako konkretan razlog za vaše izbegavanje zapravo ne postoji. Svi ih imamo ali svaki put kada poželimo da ih pogledamo nešto stane ispred nas i kaže „ok, možda ipak nešto drugo“. Takvu situaciju sam imala ne sa jednim, već sa milion filmova, kod kojih bi svaki put kada odlučim da ih pogledam taj glas rekao (kao Sirio Forel  Bogu smrti) – „Ne danas“. Ovaj put rešila sam da me ni jedan glas neće zaustaviti.  Tako sam jedne večeri nakon što sam završila učenje sedela i gledala u crvene zidove moje sobe sama sa sobom komentarišući da mi je toliko dosadno da bih mogla da se vratim na učenje a onda je glas u mojoj glavi rekao „a šta misliš da konačno pogledaš Biće krvi?“ i odluka je pala.  Idalje razmišljam da li sam ipak donela dobru odluku dok tražim titl za film koji me čeka na lap topu, zaista zar da gledam film o nekom naftašau? Da, znam da je Denijel osvojio Oskara, znam da kažu da je legendaran ali sama tema je čudna. Na svu sreću odbijam da slušam svoje predrasude i upuštam se u avanturu.

Kada sam pre gotovo godinu dana pokretala ovu rubriku iskreno da vam kažem nisam verovala da ću ikada pisati 12. post, ali evo mene i eto vas drago mi je da je zaživela na neki način. Meni zaista treba ovakav mesečni luft gde delim sa vama neka razmišljanja koja sam imala tokom predhodnog meseca. E sada neki mesec je više neki manje inspirativan.  Karakteristično za decembar je što su me uglavnom zanimale teme iz ženskog sveta-one koje se uglavnom odnose na devojke,  pa ako ste „tipično žensko“ možda želite da preskočite ovaj post jer moji stavovi su iskreni toliko da će možda delovati oštro.

Zadala sam zadatak da ove dve knjige pročitam do kraja decembra, i uspela sam❣

Pozdrav moje drage gospođice. What’s up? Danas imam još jednu šolju kakaa,  moj decembar je prošao relatino brzo, ne toliko zbog praznične euforije koliko zbog spremanja ispita, ali sam ipak uspela da izdvojim pet tema koje se ne svode na to što moja knjiga  za fakultet liči na prepričanog „kuma“ i kako moram da ustajem ranije ali nikako ne uspevam u tome. Kao i uvek praćeno je slikama koje su mi obeležile mesec. Čekaju vas i favoriti kako mesečni tako i godišnji.

Trenuci uživanja 💖

☕1.Kao da je sve veliko takmičenje☕

Ja sam uvek živela po principu „živi i pusti druge da žive“ nikada nisam bila takmičarski nastrojena  ka tome da budem bolja od nekog jer pobogu –ni ta osoba ni ja ne zavisimo jedna od druge čemu nadmetanje?

Pokušaj moje sestre i mene da se zamenimo omiljenih knjiga, pa ona baš ne uživa u Getsbiju rekla bih 😉

Međutim u zadnje vreme primećujem da su ljudi (posebno ženski deo ljudske populacije) nastrojeni da u svemu vide konkurenciju. Ok možda nekog to inspiriše da radi više ali zar insipraciju ne treba da nalazimo u stvarima koje su lično vezane za nas? Zašto bih pokušavala da se takmičim sa osobom X u tome da budem bolja na faksu da me profesor više voli? Zar ne treba da se trudim samo za sebe a neko drugi neka ima i sve 10-ke  ako može, svaka mu čast  treba da se ugledam na tu osobu ne da se takmičim i na kraju zašto bi to bio moj problem? Ali ljudi se takmiče u daleko  mizernijim stvarima od uspeha na faksu, takmiče se u tome čiji će instagram profil biti bolji, u tome ko će imati lepšu frizuru....stvari na koje normalna osoba nikada ne obraća pažnju realno gledano.

A onda su došli dani za povratak u realnost 📚

Stvar je u sujeti ako mene pitate, to vam je „gastrabajterski princip“  tako moja baka barem to zove –radiću najprljavije poslove, od jutra do mraka samo da moja kuća bude lepša od komšijine. Glupost, glupost glupost! Nikada ne treba gledati drugog, živite i radite za sebe i koliko mislite da je vama potrebno,  volite stvari koje vi volite,  oblačite se kako vi želite bez ikakvog takmičenja, bez ikakvog poređenja sa drugima to je obećavam jednina prava forma za sreću drugačije ne može.

☕2.Slatke male osude☕

Koliko puta ste bili spremni da osudite nekog na osnovu bilo čega što radi? Ne ono bukvalno velike osude, već one sitnice kje svi čine.  Ja ću biti prva koja će vam iskreno reći da posotje stvari zbog kojih mogu itekako da osudim osobu čak i da je uprkos svim kvalitetima koje vidim u njoj gledam sa nekim...pa nazovimo to „nedostatkom“. Čini se da svi mi gore-dole imamo neki svoj kriterijum i da smo skloni osudama. Ja imam dosta stvari na koje sam sklona da osudim „na prvu loptu“ ali jedna posebna je da baš okrećem očim kada čujem da neko sluša turbo folk, jače je od mene(mada se družim sa takvim ljduima jer su dobri ne mogu a da nemam  taj neki pomalo nelagodan osećaj) posebno ako vidim nekog ko se predstavlja u društvu kao umetnik i intelektualac „pa kako čoveče možeš to da slušaš?“  Mislim da smo generalno svi skloni da osuđujemo neke stvari kod ljudi (normalno sada ne mislim na stvari koje su zaista za osudu već sitnice kojima smo svi mi skloni da nekome sudimo). 

Bez Marlija nema čitanja 💗

Idalje stoji da se kvalitet ljudi poznaje po tome da li su dobri ili loši i to je jedina prava i normalna podela. Međutim mislim da će uvek posotjati to nešto jače od čoveka što će ga terati da  hteo ili ne u nekom trenutku osudi drugog čoveka jer niko od nas nema najrealniju sliku one druge osobe i svi vidimo ljude na svoj način. Međutim trebamo da se trudimo da potisnemo tu osudu maksimalno ako je osba dobar čovek, jer najgora vrsta zapravo nisu ti sa kojima se ukusi odvajaju već oni koji su cinični. Oni koji  se predstavljaju kao intelektualci koji preziru lagano štivo  a omiljena knjiga im je neka od Giljoma Musoa, oni koji preziru cajke u društvu a privatno slušaju samo to, e to je ono što treba da osudite.

Tibute mom omiljenom književnom negativcu 😈

Da li ćemo ikada uspeti da se oslobdimo sklonosti ka osuđivanju? Iskrneo msilim da ne. Mislim da će deo nas uvek imati tu knedlu u grlu kada neka osoba nešto izjavi, i to je ok sve dok naučimo da kontrolišemo to.

☕3.Ok, sada je dosta☕

Euforija oh kako divno vreme. Vreme praznika, vreme kada se svi radujemo. Kada sam bila dete obožavala sam ovaj deo godine,  radost zbog okićene kuće, radost zbog svih tih slatkih malih tradicija koje smo imali u kući. Evo me sada 21. vek i euforija više nije ono što je nekad bila. Slobodno ću reći da mi je internet ubio svu volju za euforijom, toliko jednoličnih slika i toliko jednoličnih opisa svih različith ljudi da više nemam tu euforiju koju sam nekada imala. Ne volim kada se nešto toliko potencira, ne volim ljude koji  stvaraju savršenu sliku života tokom praznika i strašno me to nervira.

Povela sam Emili u šetnju 💕

Svi oni gledaju „Love Actually“ ušuškani u toplom domu dok jelka osvetljava sobu. Svi oni čitaju Harija Potera. Hari Poter to je posebna tema nakon gotovo pola preslušane knjige odustala sam od daljeg slušanja, za sada a razlog –svaka druga osoba  ga baš u ovom periodu čita i gleda. Vidite mene kući zovu „Mile kontraš“ ko je bio Mile pojma nemam ali nadimak je ostao  ja sam ona osoba koja kada svi idu desno ona reši da ide levo samo da bih ostala dosledna tome da pod uticaj  većine neću pasti, pa neka košta šta košta-baš me briga.

Da ja mogu da spojim dva sveta to bi izgledalo ovako🌠

Da se razumemo postoje ljudi za koje znam da vole Harija i slične stvari još odavno i oni su ok, nisu ok oni koji rade „because it’s popular“. Zašto pobogu svi moraju da budu toliko klonirani? Kako vam ljudi nije dosadno? Zašto raditi ono što svi rade samo zato što uđete na instagram i vidite savršenu sliku pa u sovjoj glavi kreirate   neki ideal koji se mora poštovati. To nikada neću biti ja, zato mi je dosta euforije, neka prođe još Božić (koji je u trenutku kada vi čitate ovaj post već prošao) i  da lepo nastavimo da živimo kao sav normalan svet jedina pozitivna stvar u vezi ovog perioda kada nisu praznici a proleće je daleko što nema nikakvog euforisanja i fejk slika savršene cozy atmosfere, ozbiljno budite ono što jeste cela poenta ove moje kolumne će se na kraju svesti na to ali u tome je ključ zar ne? Pratiti sebe nenekog drugog.

☕4.Gde je nestao moral?☕

Kažu da je danas  moral postao sastvni deo rečenice „što se morala tiče, morala sam“. Tužno ali istinito. Mnogo puta sam bila svedok situacija kada su mi govorili da od ponosa, časti i morala danas u siromašnoj zemlji nemm ništa, ali hvala Bogu imam dovoljno  razuma i koristim svoju glavu i da nikad ne pokleknem pred takvim stvarima. Ali ljudi kao ja jesu retki no hvala  Bogu ima ih, danas se devojke prodaju za gucci torbu,  M.A.C karmin, iphone...Tužno ali na žalost isitnito. Nije bitno da li će izlaziti sa ljudima koji mogu očevi da im budu ili če plesati više gole nego obučene u štrokavom, zamračneom klubu poenta je ista –doći do cilja. Kažu da „cilj opravdava sredstvo“ –najgora  rečenica na svetu. Cilj nikada ne opravdava sredstvo i prodavati sebe ne opravdava  to što  si u takvoj sitacuji da ne možeš sebi da priuštiš put na Havaje. Svi smo manje više danas u istoj situaciji, big deal ali nisu svi spremni da se prodaju, već ljudi gledaju da izvuku najbolje što mogu na časan i pošten način.

Moja sestra Maša, hvata momente (oh da sa crvenim karminom hodam po kući) 💋

Moral se sa druge strane ne vezuje samo na one koji su spremni da sebe prodaju zarad materijalne stvarčice, barem se kod mene ne vezuje. Moral se vezuje i za to koliko časti imaš i da li si spreman da radi svog cilja gaziš preko mrtvih. Jednako je odvratno kao i prva situaicja. Boriti se za svoj cilj je ok ali izvučeš mač i kao Džon Snežni  protiv cele Ramzijeve armije stojiš i biješ dok  ili ne pobediš ili ne padneš sa nogu. Ne zabadaš nož u leđa, ne varaš i ne tražiš lakši način  kljajući obraz jer kako se osoba sa narušenim moralom uopšte probudi ujutru i pogleda sebe u ogledalo?

Slavila se slava⛪

Svesna sam da je teško. Svesna sam da sve te sitnice koje gledamo kod drigih ponekad poželimo za sebe ali ključ  nije u dobijanju tih stvari, već u promeni načina gledanja. Pre par godina bila sam jako ogorčena, na druge i na sebe. Na sebe jer mi granica pristojnosti ne dozvoljava  da budem jedna od tih koje dobiju sve što žele, na driuge jer neke koje imaju deset puta manje znanja i vide samo estetsku lepotu mesta koje posećuju (dakle pričam  o onim devojkama koje pouzdano znaš da ne mogu sebi da priušte a vidiš ih na nekoj društvenoj mreži u luksuznom hotelu), imaju priliku da ih vide dok ja sedim kući i čitam atlase. A onda sam promenila, stav prema tim stvarima. Možda još uvek nisam videla severnjačka svetla na Islandu, nisam  jela špagete u Rimu, nisam se divila starom gradu u Talinu, nisam surfovala na Kostariki ali ja svako jutro kada se pogledam u ogledalo vidim jednu osobu koja je srećna što se danas ne oseća prljavo, i što ne zavisi od bilo kog muškraca, osobu koja ima sloodu  u svakom smislu a to je prava sreća, i ništa nije vredno kao to.

☕5.Najveća zavisnost današnjice-pažnja☕

Ova tema se nekako nadovezuje na predhodnu temu. Pre svega kada sam sela da razmislim šta imam da kažem o ovoj temi prvo što mi je palo napamet je bila P!nk i njen spot „Stupid girls“ koji ću ostaviti dole  da pogledate ukoliko niste, verujte mi jedan od najboljih spotova 21. veka ako mene pitate. Spot je izdat 2006. i sada gotovo 11 godina kasnije ima veće značenje no ikada. Danas je vreme kada  svi boluju od bolesti koja se zove pažnja. Devojke umiru od želje da baš one budu primećene  pa se moja predhodna tema  u ovom delu lepo nadovezuje na to na šta su sve spremene  za to da dobiju lajkove na instagramu i da budu one o kojima sre priča.

Tibute mojoj omiljenoj književnoj romansi 😍

Kada sam ja bila klinka Paris Hilton je bila taj glupi plasitčni mornon koji nije radio ništa a imao je lovu, popularnost i svi su je obožavali. Danas u zamenu imamo Kardašijane. I onda svakoj devojci padne napamet (čast izuzecima)  koliko su one srećne što svi pričaju o njima. Pokušavam da ukapiram  zašto ljudi toliko vole pažnju ali mi nije jasno jer lično sam uvek bila (Mile kontraš) neko ko nije partio ni za pažnjom ni za popularnošću ja sam onaj tip koji ne voli mnogo svoj rođendan jer onda svi pričaju o meni i ja sam „glavna zvezda“  pa onda shvatate koliko mi to nikada nije prijalo. Ali danas situacija je takva da devojke  su spremene na plastičnu hirurgiju, provokativne slike, gaženje svojih principa samo za malo pažnje i trenutak u kome će se pričati samo o njima.

Odala sam poslenju poštu Džordžu Majklu

Poenta je okrenuti se onima koji su iole normalni gledajte da zaobiđete sve što može da vas na neki način natera da postanete jedna od tih koje očajnički traže pažnju jer prava isitna je da jedina pažnja koja vam treba je ona od onih ljudi koji vam nešto znače. Sve ostalo je nebitno i glupo i neće vas usrećiti.

Mesečni favoriti

📺Serija meseca📺

Sex and the City

Kad mi treba da se opustim vratim se Keri i nejnim avanutrama. Iskrneo da vam kažem postoji mali milion stvair sa kojima se ne slažem u ovoj seriji ali uprkos tome ona je moje „grešno zadovoljstvo“ i mogu da je gledam kad god. Jedva čekam kraj januara da vam pišem o boli-glava seirji koju sad gledam to je prava stvar ovo je bilo samo opuštanje nakon učenja.

📚Knjiga meseca📚

„Orkanski visovi“ Emili Bornte 

Imam recenziju zakazanu za kraj januara, i već sam vam pominjala ovu knjigu najbolja knjiga koju sam pročitala ove godine. Kakva priča kakvi opisi . Obožavam je obožavam obožavam. 

🎬Film meseca🎬

A Dangerous Method

Pisala sam vam već u četvrtak o ovom filmu dakle jedan jako dobrar kvalitetan film, sa savršenim izborom glumaca meni su se posbeno dopali Vinsent Kasel i Keira Najtli.

🎧Pesma meseca🎧

George Michael, Aretha Franklin - I Knew You Were Waiting (For Me)

Ova pesma je bila nešto što sam od samog početka decembra slušala, međutim bolna stvar u vezi nje je što sam je slušala u momentu kada sam saznala da je Džordž Majkl umro i mada ima još pesama koje sam dosta slušala ovog meseca ovo je način da mu odam poštovanje.

🎵Album meseca🎵

The Weeknd - Starboy 

Inače nemam ovaj deo, ali ljudi moji ja sam dušu iz ovog albuma islušala. Bukvalno sam imala ceo ubačen u telefonu i mada mi se tekstovi pesama ne dopadaju (uglavnom) mnogo ne mogu da poreknem da je njegov glas nešto što bih mogla da slušam svaki dan po ceo dan. Najviše mi se dopada naslovna numera sa albuma a vama preporučujem da sednete i slušate on zaista ima prelep glas.

Većito sam impresionirana impresionizmom 

Godišnji favoriti

📺Serija godine📺

Vikings 

Mnogo dobrih serija sam gledala ove godine ali ni jedna se ne poredi sa sagom o ljudima koji su izgradili Skandinaviju.  Serija je kombinacija svega što ja volim i  (za sad) uživam u njoj.

📚Knjiga godine📚

„Majstor i Margarita“  Mihail Bulgakov

Pisala sam vam o njoj u nedelju inače bi izabrala „Orkanske visove“ ali pošto su u favorotima meseca neka bude druga najbolja knjiga koju sam pročitala. Najčudnije delo ikada, a opet toliko dobro i moćno.

🎬Film godine🎬

A Royal Affair

U protekle dve nedelje sam vam dosta napisala o ovom filmu, da ne smaram više shvatili ste da ga volim

🎧Pesma godine🎧

Iskreno da vam kažem ovo je nemoguće odgovoriti, od svega što sam slušala da izaberem samo jednu no no ne dešava se. No da delimično odgovrim primetila sam da jedna od retkih pesama koje mi idalje nisu dosadile je „No Me Doy Por Vencido“ Luisa Fonsija pa eto nekog odogovra čisto da ne preskočim i divna obrada koju je imao Disturbed "The Sound Of Silence"tj. rok verzija te pesme .

To je sve za ovu šolju kakaa izvinjavam  se što sam odužila? Kako vam se dopala? Šta msilite o temama? Sve što vam je na umu pišite mi dole. P.s neplanirano imam filmsku recenziju u utorak, tako da sledće viđenje zakazujem tada 😉

Hvala na čitanju,

With love, S.

Novi talenti su nešto što volim da otkrivam, iznenađujuće je koliko darovitih ljudi ima kada sagledaš sve stvari. Realno je da uglavnom oni najbolji isplivaju na površinu ali ponekad se pravo balgo krije u onim ljudima koje manje poznajemo.

Koliko puta vam se desilo da sumirate predhodnu godinu, mesec, nedelju. Da bacite pogled na dobre i loše strane događaja. Kada dođe nova godina nekako po defoltu sumiramo šta nam se dešavalo predhodne godine. Kada sam ja sela i pogledala svoju godinu unazad, a pri tom mislim prešla blog i instagram kao dva „dnevnika“ koja su bila svedok moje predhodne godine, imala  sam utisak da su prošle dve, kunem se neverovatno je koliko se stvari dešavaju tokom 12 meseci života. Međutim istina je da je meni 2016. u neku ruku zaista bila godina kada sam promenila mnogo toga i kada sam dostigla mnogo toga samim tim i ne čudi što imam utisak da sam „živela“ više od jednog života. Što se filmova tiče mogu reći da nije bilo loše, vidim da preovlađuju filmovi bazirani na nekim istorijskim događajima što u principu jeste nekalo ono što ja volim.

Kada sumiram celu godinu, iskrneo nisam zadovoljna. Zapravo ne, ja bih  trebala da budem zadovoljna jer sam dobila priliku da nešto naučim što mi je sada kada ovo kucam pred kraj decembra (a vi čitate u januaru)  drago ali ne mogu da verujem da sam bila tolika glupača. Ne mogu da verujem da sam ranije kupovala svaki naslov na kome je pisalo „bestseler“ kakav idot. Tako je bilo sve do sredine ove godine a onda sam počela da učim, bilo kako bilo može se reći da je drugi deo godine, meni kao čitatelju, doneo dosta dobrih stvari  i na neki način oprao gotovo sramotni prvi deo godine na čemu sam zahvalna.

Svaka godina donese nešto novo i lepo sa sobom, ključ je u tome da prepoznamo lepe stvari a ružne ostavimo iza sebe jer i ako se one loše u trenutku dešavanja čine velikim, nikada ne treba da ih stavite u svom životu kao veće od onih dobrih.  Ja sam večiti vernik u dobro i pozitivno, optimista sam i to nikada neću prestati da budem verujem u bolje sutra. Tako je 2006. godina, bila godina  koja bi trebala da mi ostane u najgorem sećanju nakon gubitka majke meni ostala u dobrom jer sam otišla na Maltu, sama sam izabrala da je pamtim kao pozitivnu kao što i vi treba da izaberete da pamtite svaku svoju po onim dobrim stvarima.

Godina za nama donela je neke od sjajnih ekranizacija tv serija. A opet svaka nova godina donosi nešto novo i neka nova otkrića po pitanju raznih oblasti-muzike, televizije, interneta, filmova, knjiga... Bilo da su tek od ove godine na snazi, ili ih su tu već duži vremenski period-nove ideje su dobrodošle a ovo su neke od onih koje su meni obeležile godinu.

Koliko puta ste se pitali šta se dešava iza kamera? Kako su glumci došli do svojih uloga? Kakve su razlike i sličnosti sa likovima? Ja sam uvek bila fan tirvie, a posebno kada dođe do filmskih i serijskih. Kao velikom ljubitelju „Igre prestola“ čitanje o stvarima koje se dešavaju iza scene je bilo neminovno. Svoje „zanje“ u pogledu GOT činjenica sam uvećala poprilično, a danas sam tu da vama prenesem deo.

Znate ono kada sam rekla da ne želim da pravim novogodišnje rezolucije? Da? Pa recimo da sam se delimično predomislila po tom pitanju. Donela sam neke  odluke koje se ne tiču toliko dela koja želim da ostvarim već pre navika koje želim da promenim. A jedna od njih je da želim više da čitam. Ja sam onaj tip koji kad zapadne u loše trenutke ne može sebe da natera da jede a tek nešto više od toga zato sam ove godine rešena da to promenim i jedna od odluka je- više čitanja.