Addicted to love...addicted to clichés

Hej vi siroti đavoli, pogodite šta, ovo je moj 20. post. Ne verujem da sam ih toliko napisala. No dobro
 nadam  se da će ih biti barem duplo. I ako sam planirala da pišem recenziju Aura matte karmina, moram da odložim.
Od juče ne mogu da ne razmišljam o tome koliko je u ženskoj krvi da vole neke klišee, a kralj kliše je niko drugi do Nikolasa Sparksa.



Dakle nakon što sam juče odgledala Istvudovog Američkog snajperistu, i jedva se vratila u normalu od Kuperovog brilijantnog performansa, trebalo mi je nešto da me opusti, jer Snajperista je jako težak film, i ovde vam unapred dajem sve preporuke, ja jako volim Istvudove filmove.
Ništa gledam ja sve što je označeno sa komedija-romansa, i vidim da dosta devojaka "idealizuje" film "The best of me", mada u napred znam da je klasičan ženski kliše, sa sve patetikom, romantikom i ostalim sranjima koja idu uz ovu vrstu filmova puštam play i gledam.
Što se tiče mog poznavanja dela Nikolasa Sparksa, nikada ga nisam čitala (a boga mi nemam ni nameru, jer eria mojih omiljenih pisaca su Hemingvej, Ficdžerald, Dos Pasos, i sada će mnogi reći da je i Getsbi romansa, ali ja je tako ne vidim), ali od filmova sam gledala The Notebook, za koji sam jednom pomenula da mi je "guilty pleasure" tačnije u OVOM postu. Dear John, The last song, i A walk to remember. Uglavnom nemam interesovanja za gledanje  njegovih filmova, sve sam ih gledala u nekim ranim srednjoškolskim danima, i smatram da jednini koji iole odskače je Dear John, jer je malo realniji, od ostalih (i ok tipično ženski volim Čeninga Tejtuma, da se ne lažemo).
Dakle kako krene film kreću i klišei pa sumiraću nekoliko koji su mi na pameti jer ovo je jedan jako spontan post, i pojma nemam gde će me odvesti.
1. Muzika-čini mi se da svaki njegov film kreće identično prosto da ne znam na čijem je delu baziran film mislila bih da je po njegovom, jer gotovo svaki se otvara isto. Ne kažem ja da mu treba otvaranje kao Bondu, ali pobogu malo promene nije na odmet.
2.More-ili tačnije voda, nema Sparksove priče bez vode, dragi moji kapiram ja da je ona pomalo romantična, ali da li baš uvek mora da je ima.
3. Provincija-gotovo svaki njegov film (od ovih koje sam gledala) je van nekog velikog grada, jasno je da u gradu ima manje mesta za romantiku jer fakat brz je život i sve ostalo, ali prosto se smorim kakda vidim, provinciju. Ne žive svi u idealnom mestu kraj mora,ne bi ništa falilo da radnja bude u San Francisku.
4.Vojnici-ovo mu postaje lagano konstnta, isprva u Dear John, onda i u Lucky one (mada ga nisam gledala samo trailer) Sada i ovde nešto slično. Gle nemam ništa protiv vojnika, ako ćeš da praviš pravi brutalan vojni film poput gore pomenutog Snajperiste ili Spašavanje vojnika Rajana, ali zaista koliko neko ko je odan otadžbini i državi, i koji proživaljava sve te traumatične trenudtke može i sme da bude patetičan,hmmm teško.
5. Bogata devojka, i momak koga pas za šta nema da ujede-ili ti "španska serija" ovo nije toliko česta pojava, ali opet Sparks voli da nas časti i tom vrstom patetike, fina uglađena gospođica zaljubljena u običnog radnika, i mada i dalje maloletna voljna je da ostavi sve radi njega jer bože moj i od ljubavi možeš da živiš, retko kad ima surove realnosti, mislim nemam ja ništa protiv fantazije, ali ako ćeš to da praviš onda neka kao svoj kolega George R.R. Martin piše fantaziju.
6. Smrt, smrtonosna bolest-e ovo mi je omiljeno, već par puta se srećemo sa tim da se kod Sparksa umire od nečeg, ili je neko već umro, a najironičnije je to što to najčešće biva od leukemije. Dragi moji postoje oblici ove bolesti od kojih zaista umreš, ali su izuzetno retki, i leukemija slovi za najblažu kancerogenu bolest, da se od nje umire vi sada ne bis te čitali  ovo jer ja ne bih bila tu  da ga napišem, i ako sam već gotovo pune 5 godine izlečena od pomenute bolesti.  Da li zaista mora neko da rikne? Ok žene su plakale na titaniku, ali nisu svi Leonardo.Apsolutno ne ako želiš tužno možeš da nađeš mnogo drugih načina za to, masakar nije potreban.
7.Uvek se nešto prepreči između glavnih likova-bilo da su pisma koje je full accident uvek uzimala keva, jer ne daj bože da ćerka izađe na vrata, ili momak koji ne želi da izađe da vidi ljubav "svog života" mada je jedva punoletan, ili bilo šta drugo nema teoretske šanse da se vide, naravno dugi niz godina, što nas dovodi do sledeće stvake
8.Sustret nakon milion godina-izdešavalo se šta se izdešavalo i ponovo se streću, normalno mogu da maju ženu, devcu, unučiće ili šta god ali bože moj, oni se i dalje vole kao pre 120 godina, jer  samo se jednom u životu istinski zaljubiš ma pusti verenika, muža, ženu niko se istinski ne voli samo čovek (žena) koji se nisu videli onoliko dugo. To radi dobro u slučaju Foresta Gampa, ali nisu svi Forest Gamp, no sad shvatam gde pisac crpi inspiraciju, sve njegove priče su po malo Forest Gamp.
8.Nevolje u raju-čak i kad se sretnu nakon toliko godina, ili bilo šta drugo ovo se uvek dešava, sad mie je u glavi ona scena is Silver linings playbook gde Bredli Kuper poludi na Hemigveja jer nije napisao srećan kraj, tako i ja kad vidim te scene, kao wtf ?
9.Patetika-"Nije bilo gotovo, i dalje nije gotovo!" ili  "Uplašena sam da ću biti bez tebe" ili "najbolji deo mene si ti"....ok povraća mi se, jasno je meni da se volite, ali jer možete samo da to kažete i završite sa tim, ona prva iz beležnice prolazi još nekako od ove dve mi se povraća. A gde su izjave ljubavi tuje i -kiša. Fala bogu ako kiše ne padne nismo ništa uradili na bilo koji način, bilo gde, kiša je tu. Njegov lični patitika kliše su čamci, izgleda lepo jednom kada vidiš, ali svaki put... not so much. I naravno tužene ispovesti, iz života inače propade film.
10. Ljubav-shvatam ja da svaki pisac ima lični pečat, vidim to po sebi, svaka priča koju izmišljam (ne one moje iz života koje viđete na blogu) je u vezi nekoga ko tajno pokušava da ostvari svoju karijeru i to je ono što je moja lična borba sa unutrašnjim demonima između stabilnosti i onoga št volim. Ali ov postaje drugačije, može da napiše dramu koja se dešava trećem licu, koja nema veze sa glavnim likovima, a da tu provuče neku romansicu,akao baš mora, ili druge vrste ljubavi tipa bratsko-sestrinske, dvoje prijatelja koji se jako vole a nisu u vezi, ozbiljno promena je dobra stvar.
Moram da priznam da čovek ume da koristi pametene savete, stilski je lepo pisano tako da ne bude vulgarno ili preerotično, i to prija, ali u ostalom pomalo preteruje.
Ipak ono o čemu je ovaj post nije sama kritika gospodina Sparkasa. Ono što je meni zanimljivo smo mi žene. Patetika je nešto što je jako jako popularno kod nas. Da zaista devojke znaju šta vole ili se samo prilagođavaju masi. Gle ja nikada do sada nisam bila zaljubljena niti imala dečka, ali razum itekako imam. Da li je moguće da bih volela da doživim neku od tih ljubavnih pričica -fala bogu ne nisam mazohista. Previše se pažnje daje svemu tome, ljubavni srceparajući stihovi treš pevačica, kukanje nad nesrećnim ljubavima i sveta vodica (čitaj alkohol) da ublaži bol. O mine. Ja sam protivnik svega što je kliše, što sam pomenula u više navrata, i mada mi to odnosi mnogo toga ne planiram da menjam ni pošto.
Slušam tako danas pesmu Robert Palmera-addicted to love. Da li su devojke zaista "zavisne o ljubavi"ili pak pre zavisne od klasičnim ženskim klišeima. Moje mišljenje je da je ovo drugo jer u Srbiji 21. veka moraš da budeš baš to da bi našao svoje mesto u svetu, da pišeš što paetičnije statuse, da se ložiš na filmove ovog tipa inače kao i ja u ostalom-ne postojiš.
Ja ne propovedam ovde i ne kažem da bi trebalo da ti omiljeni film bude Gladiator, ja samo pokušavam da navedem da svakog sirotog đavola koji ovde bude zalutao slučajno, sedne sam sa sobom i razmisli da li zaista radi ono što smatra da treba ili pak ono što većina želi. Zemlja je okrugla a univerzum beskonačan, ono što želiš ne ograničava nebo no sam tvoj um. Dakle drage moje ne pokušavajte da udovoljite većini, udovoljite sebi jer na kraju krajeva to je ono što je najbitnije.
Thvala što ste me čitali,


With love S.