📚My impressions: Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 📚

Pozdrav moje drage gospođice. What's up? Pre nego što uopšte počnem post i objasnim o čemu pišem da kažem da me nije bilo zato što je laptop na popravci već nedelju dana, majstor me doslovno laže da će "sutra" biti gotov (to govori od utorka), a to sutra nikako da svane, i strašno se nerviram, iskreno se nadam da će sledeće nedelje biti gotov.  

Elem ja svoj blog volim toliko da nemam nameru da barem jedan post u nedelji ne objavim, pa idem u "korak" sa tehnologijom i kucam preko mobilnog jer sebi ne bih oprostila 🙈.  E sad tema posta. Sednem i rešim da kucam post, ali o čemu da pišem.  Tematski post ne dolazi u obzir jer zahteva mnogo editovanja, podešavanja... Ni jedan film nisam skoro gledala pa i to pada u vodu, OK pisaću o knjizi o kojoj želim da pišem od kad sam je završila. Ali....ja ne pišem recenzije,  pa neće biti recenzija, biće pre moji utisci o knjizi. Kako sam je doživela čitajte u nastavku.
Let's go 😉

Hari Poter serijal je bio značajan za moje odrastanje, ali ne i njegov najveći deo. Verujem da se svaki čitatelj, svim srcem i istinski može vezati, samo za jedan serijal a meni su trebale godine da pronađem Martinovu "Pesmu leda i vatre" da shvatim značaj istinske zaljubljenosti u serijal. Međutim relativno skoro sam poželela da sklopim ceo "Hari Poter" serijal, i počela svake večeri da slušam po jednu glavu. Noć po noć i bila sam navučena, naracija Stivena Freja je divna te sam slušala i"Dvoranu tajni" koju sam već prvobitno čitala i imam u štampanom obliku. Nakon prve dve knjige red je došao i na "Zatvorenika".  Prva stvar koju sam shvatila, kako mi je ovo treća knjiga iz serijala zaredom je da ne podnosim Harijevu tetku, teču i Dadlija. Bukvalno mi je mučenje da slušam o njima i svaka čast Džoani na predstavljanju primitivaca, fantastična su metafora za njih. Druga stavka je da je ova knjiga dosta mračnija od prve dve a da pri tom nema akcenat na Voldemorda, već na ožiljcima na duši koje svi nosimo i na porodici, i to joj daje na težini. Knjigu prati odličan simbloizam, poput punog meseca koji obasjava noć u isto vreme budi divlje u svakom od nas; dementora koji žive u svima nama sa jedne strane i patronusa koji pobeđuje naše unutrašnje dementore sa druge strane. Zbog svega toga treba je čitati između redova.

Znala sam da ću voleti ovu knjigu još pre nego što sam uopšte počela sa čitanjem. Film. Alfonsa Kuraona obožavam, a Sirius Blek je što zahvaljući tome što je zaista neverovatan, fantastičan lik a i što zahvaljujući Geriju Oldmanu koji mu je udahnuo život u  filmu postao moj omiljeni lik u serijalu. Dobila sam baš ono što sam očekivala. Jedno od najvećih oduševljenja u knjizi za mene je bilo koliko je dobro opisano da čovek koji nema grehove ne može da se preda tami. Sirius daje energiju knjizi i on je faktor iznenađenja. Neki bi rekli da joj daje i život, ali ja ne... ne ovaj put.

Hajde da pričamo o (za mene) apsolutnoj zvezdi ove knjige, o liku u koji sam se nakon dugo vremena istinski zaljubila u lik iz knjige. Mada do slušanja ove knjige nisam verovala da ću ( tim pre jer od njegove scene transformacije u filmu imam i dan danas debele traume, gledala sam ga prvi put u bioskopu i bilo je jezivo). Hajde da pričamo o Remusu Lupinu. Ako je pisanje jedne knjige oslikavanje jedne priče, onda je on boja; ako je knjiga jedno telo on je krv ili jednostavno on je to što daje život ovoj knjizi.  Isprva Lupin je bio samo još jedan od  dobrih sporednih likova - cool profesor, ne mračan kao Kvirel  ni zabavan kao Lokhard ali jedinstven, lik  kojeg ne možeš da ne voliš, no ipak  samo dodatak glavnim junacima na kojima je fokus. Međutim malo po malo, profesor mirne spoljašnjosti i divlje unutrašnjosti mi se "uvukao pod kožu" a da nisam ni primetila. Kada je došao deo u kome on priča o družini koju su činili on, Sirius i Džejms Poter,  ostala sam očarana i večito zaljubljena u tih par rečenica koje je Džoana napisala. Sa druge strane ne mogu da poreknem da sam malo bila tužna zbog Snejpa jer ja njega zaista obožavam i na neki način se saosećam i sa njegovom stranom priče (mada mi se mnogi njegovi postupci nisu dopali). Skoro sam ponovo gledala i film, i naklon do poda Dejvidu Tujlisu, maestralan Lupin, zbog njega ga volim još više 💖. Trauma je dakle ostala ali ne više onolika kolika je bila. Istinska zvezda ovog nastavka.

Naravno bilo je i delova koji mi se nisu dopali, tačnije Ron je počeo grozno da me iritira. Strašno mi je nervirala svaka scena u kojoj su Skabas,  Hermionina mačka i on, prepucavanje sa njom nit je bilo simpatično niti interesantno niti je realno imalo neku poentu, plus i Hari je u tim delovima ispao kreten. Koliko mi je on bio levo smetalo pokazalo se na kraju knjige kada su Hari i Hermiona sami. Njihovo prijateljstvo mi je bilo prelepo uopšte mi nije nedostajao Ron, i idalje žalim što Hermiona na kraju nije završila sa Harijem ili barem Drejkom (nedostajalo mi je i više Drejka to moram da napomenem 😍), u ovom delu je skroz jasno da je to J. imala kao prvobitni plan (Harija i Hermionu). Ironija je što su Ron i Džini dva Vizlija koja najmanje volim (blizance i Persija obožavam💕) i jedna dobila Harija, drugi Hermionu, eh.😉😯

Bez obzira na sve prednosti i mane Hari Poter je serijal za sva vremena, prelepo napisan, sa intaligentim porukama -životnim,  predstavljenim kroz sjajne metafore. Nešto što barem jednom u životu morate da pročitate posebno ako ste neshvaćeni i tragate za istinskim sobom.

To je sve za ovaj post, drage moje. Nadam se da usled "okolnosti" nije ispao loše. Svakako sve što vam je na pameti, pišite mi u komentarima😉.

Hvala na čitanju,

With love, S.