Ako ste izgubljeni, ako smatrate da život sam po sebi nije fascinantan i ako je trenutno vera ono što vam nedostaje, možda želite da pogledate ovaj film. Pisanje ovog posta se čini tako lakim a opet tako teškim u isto vreme. Ako ne prenesem ovaj film vama, žaliću ceo život, a opet ne želim da ga oštetim na bilo koji način, jer priča kao što je ova zalsužuje samo poštovanje i ništa manje od toga. Daću najbolje od sebe, da uspem da vam prenesem zašto treba da pogledate ovaj film, a ako ste ga gledali recite mi u komentarima kako ste ga vi doživeli. Hajde da krenem ovako - ovo je najneverovatnija priča koju sam ikada pogledala. Ovo je „Lion“.💛
Rotten tomatoes: 86% (7,3/10)
IMDb: 8,1 /10
Uloge: Dev Patel, Nicole Kidman, Rooney Mara
Režija: Garth Davis
Sinopsis: Saru je petogodišnji dečak koji raste sa starijim bratom, majkom i sestrom u Indiji. Jednog dana reši da krene sa bratom, sa kojim je nerazdvojan na posao ali kako je mnogo umoran brat ga ostavlja na voznoj stanici da odspava, i Saru zaspi, a kada se probudi brata nema, ulazi u jedan od vozova kako bi pokuašo da ga nađe, međutim voz odlazi i vozi ga nekoliko dana do Kalkute gde izgubljeni Saru ne razume lokalni jezik. Nakon dugog lutanja, mladić koji govori hindi ga pronalazi i odvodi u policiju kako bi pokušali da nađu njegovu majku, međutim, ime sela koje Saru govori je nepoznato ljudima te ga ostavljaju u sirotištu. Kada nakon nekoliko meseci oni shvate da ne mogu da mu nađu majku, objašnjavaju mu da ga je jedna porodica iz Australije usvojila, isprva Saru nije srećan što odlazi daleko, i što se ne vraća svojima ali kada upozna Su (Nikol Kidman) i Džona Brejlija shvata da je dobio roditelje. Prolazi 25 godina, Saru sada odrastao momak (Dev Patel) odlazi na studije u Melburn, gde upoznaje američku studentkinju Lusi (Runi Mara) i zaljubljuje se u nju. Jedne večeri obajšnjava kolegama sa klase kako je zapravo usvojen i oni mu posavetuju da pogleda Google Earth, tada Saru kreće potragu za svojim roditeljima. Film je zapravo adaptacija biografije Sarua Brejlija koja se zove „A Long Way Home“ , te su svi likovi u filmu stvarni. Film je bio nominovan za 6 Oskara između ostalog za najbolji film, najbolji sporedni glumac (Patel), najbolja sporedna glumica (Kidman), najbolji adaptovani scenario.Od kada sam čula za film Lion, i videla poster sa Devom Patelom (i njegovim divnim loknicama😍) znala sam da ću ga pogledati. Međutim Indija me ne privlači pa je uvek ostalvjan za sutra, za neki drugi dan...kada je konačno došlo vreme za njega oduševljenje istim je bila mala reč. Ne oduševljenje kao Svini Todom, ili nekim drugim filmom već oduševljenje životom ako to ima smisla. Toliko je realan i magičan u isto vreme da svaki put kada pomislim na njega, čak i sada dok kucam ovo koža mi se naježi koliko je divan. Film govori o onoj praznini koju svi osećamo u srcu dokle god nismo kući, onoj praznini koju čak i milion dragulja ne mogu da ispune ukoliko ne nađemo ono za čim tragamo čitavog života, a još lepše od svega je što se zaista dogodilo.
Ovaj film je rediteljski debi Gareta Dejvisa, iskeno mu želim da mu cela karijera bude kao ovaj film. Dejvis je postavo film tako da svi možemo da se uverimo da se sve stvarno dešava ali da je ovo život a život je neverovatan. Kroz puteve rodne Australije i Indije vodio nas je tako da su i sporedni likovi, ljudi na ulicama (inače u Indiji nisu korišćeni statisti već pravo lokalno stanovništvo), studenti koji studiraju sa Saruom važni kao pretstavnici dva vremena (film kreće ’86) i dve kulture. Pokazao jasne razlike između siromašne, obarazovane i neobrazovane Indije. Mučne letnje dane na ulicama Kalkute, radničke klase i načina na koji pojedini dolaze do novca, posebno potresno je kako tretiraju decu u sirotištu u Kalkuti. A onda sa druge strane je mirna i civilizovana Australija. Dejvis je uhvatio dečakov strah i zbunjenost usled odvajanja od svog brata, a onda odlazak u nepoznatu zemlju u kojoj ne razume ništa, niti jezik niit njihovu kulturu. Sve ove sitnice deo su režije Dejvisa koji se svojski potrudio da svaki bitan deo odradi maestralno, na kraju i to je činjenica, najveći teret pada upravo na režisera a teret prenošenja života jednog čoveka, koji će taj isti film pogedati je veliki, Dejvis treba da bude ponosan –uspeo je.
Runi Mara, Dev Patel, Nikol Kidman i reditelj Garet Dejvis |
Saru je dečak sa neveorvatnom sudbinom. Znate kad neko se rodi pod „srećnom zvezdom“. Saru se definitivno rodio pod jednom takvom jer njegova priča i to kako se izvukao iz najgorih životnih situacija, kako je postao obrazovan mladić umesto da kao njegov brat fizikališe i radi neki prost posao (nije da je to loše da se razumemo), dospeo do jednog lepog života. Kako je lutao ulicama, i preživeo je istinski fascinantno. Malog Sarua (celu prvu polovinu filma) igra Sani Pavar, i on je zaista preneo dete koje se našlo u nepoznatoj situaciji bez zaštite u tom velikom belom svetu za koji nikada nije znao da postoji. Dečak (koji niti ide u glumačku školu, niti govori engleski), je odradio sjajan posao a verjute mi na reč, on nosi 54 minuta filma (film traje 1:58) i u tim minutima on je gotovo u svakoj sceni, odradio je divan posao.
Nikol Kidman je najveće iznenađenje filma, to slobodno mogu da kažem. Od Nikol smo navikli „velike“ uloge i „velike“ ljude, to je njen stil i ono što nju kao glumicu obeležava. Ovde njen deo je skroz suprotno, njen deo je mali, ali se vidi da je ona istinski želela da odigra Su, bukvlano (kada proguglate slike) je bila njen filmski duplikat. Prenela je ženu kojoj je jedan tamnoputi dečačić ulepšao život i sva njena osećanja. Kidman je upoznala Su i imala intiman razgovor sa njom što je verovatno doprinelo njenom delu u ovom filmu. Jasno će vam biti iz gifa koji se nalazi u postu da je Kiman neprepoznatljiva.
Kada kažem kinematografija ne mislim samo na „lepe snimke“. Za mene kinematografija je ceo doživljaj, i jako bitan deo filma. Ovde je kinematografija savršena. Kinmatografija koju je radio Greig Fraser je tako stvarna i tako nestvarna u isto vreme. Osećaj Indije je toliko jak, da sam gledajući na svom lap topu mogla da osetim vrućinu, i otežana disanja radničke indjske klase na svojim rukama, mirise koji dopiru iz restorana...sve. Australija je već malo klasičnija i deluje kao moderan film ali je odlična kao razlika u odnosu na Indiju, daleko svetlija, daleko mirnija. Fraser je bio nomonovan za Oskara za rad na ovom filmu. Muzika koja prati film je takođe divna, poštuje svaku kutluru te su prvo tonovi Indije dok se nakon toga premešta u Australiju.
Ono što mogu da navedem kao manu filma je nepovezanost između dva glavna glumca. Sani Pavar i Dev Patel imaju skroz drugačiju energiju. Dok je Pavarova vrcava, hiperaktivna (u nedostatku boljeg izraza), živa...Patelova je mirna, staložena, stidiljva, povučena. Takođe zamerka ide na Patelov akcenat. Patel koji je rođen i odrastao u Londonu zadržava svoj britanski akenat te se drastično razlikuje od svog filmskog usvojenog brata koji ima daleko snažniji akcenat. Razlikuje se i u odnosu na australijance ali onaj ko ne sluša pažljivo to neće ni primetiti. Ostalo je nedorečeno kakve probleme iz detinjstva vuče njegov usvojeni brat kao i to kako Saru više ne zna niti razume bilo koju reč na hindi jeziku već komunicira preko prevodioca (ovo je možda jer Patel ne govori hindi, a možda i jer je pravi Saru zaista zaboravio za to bih morala da pročitam knjigu), ali osim toga sve drugo je savršeno.
Na kraju filma imate prilike da upoznate pravog Sarua i njegovu porodicu. Ja vas molim, da sednete i pogledate ovaj film. Ja sam već organizovala moje da neki vikend sedemo i svi zajendo gledamo. Ovo je priča koju želite da pogledate, ovo je film koji želite da imate kao jedna od stvari koje ste pogledati jer svaki put kada pomislite kako život nije neverovatan, setićete se ove priče i demantovati sebe rečima –čoveče, itekako je neverovatan.
Hvala na
čitanju,
With
love, S.
Hvala puno Isidora. Ja Milionera sa ulice nikad nisam gledala a trebala bih stvarno da ga odgledam, ako budeš gledala javi mi utiske obavezno :)
ОдговориИзбриши