Kako filmska industirja napreduje, čini se da je došlo vreme kada je potrebna kompleksna radnja kako bi se napravilo nešto zaista kvalitetno. Čini se da je pravilo jednostavno, ali efektno usled pojave toliko kliše romantičnih filmova (u kojima glavni junaci prođu kroz zaljubljivanje svađe, raskide i ostalu šminku), palo u vodu. Na žalost ovakvi filmovi jesu čest slučaj, posebno danas kada naprave toliko filmova koji su zapravo isipanje „iz šupljeg u prazno“. Ričard Lankater u ovom filmu pobija tu teoriju, kreirajući film koji je romantičan, jednostavan ali ima jak efekat na publiku. Ovo je „Before Sunrise“.
Rotten tomatoes: 100% (8,3/10)
IMDB: 8,1/10
Uloge: Ethan Hawke, Julie Delpy
Režija: Richard Linklater
Dvoje mladih putuju vozom. Džesi odseda u Beču gde treba da sačeka avion kako bi se vratio kući u SAD,dok se Selin se vraća vozom u Pariz. Kratak razgovor pretvara se u simpatije i Džesi predlaže Selin da provede sa njim dan u Beču, argumentujući da je ovo možda jedna od avantura koju ne želi da propusti i ona pristaje. Na žalost oboje su svesni da je ovo možda jedini dan koji će provesti zajendo.
„If there's any kind of magic in this world... it must be in the attempt of understanding someone, sharing something. I know it's almost impossible to succeed... but who cares, really? The answer must be in the attempt.“
Prvi put sam gledala ovaj film još kao srednjoškolka (što je let’s face it nije bilo toooliko davno). Sećam se da je bio vikend, i da mi je dan bio nikakv (valjda zbog tmurnog vremena), ovaj film sam našla među milion filmova na nekom online sajtu za gledanje filmova (tada nisam znala da skidam film) i bez da sam pogledala trailer pustila sam play. Film koji traje 2 sata mi je proleteo toliko brzo da je vreme postalo samo relativna stvar. Toliko jednostavan a opet toliko moćan film me je zaista iznenadio i od tada ušao u moje omiljene filmove svih vremena.
Drugi deo sam gledala prošle godine (pisala recenziju OVDE) i ponovo sam bila fascnirana lakoćom kojom je stvoren film a opet dinamikom u radnji koju je posedovao. Pre par dana sam ponovo rešila da se vratim prvom delu (za treći još nisam spremna, ali kada odgledam dobićete kompletnu recenziju trilogije) i ponovo sam ostala pod istim onim utiskom koji sam imala pre par godina (ko me prati na instagramu zna da sam snimala i svoje utiske u toku gledanja, što inače volim da radim dok gledam film).
Pre svitanja je film o dvoje ljudi, i tu više niko nije bitan niti ima uticaj. Ovaj film priča jednu spontanu priču, u kojoj je reditelj Ričard Lankater utkao odličnu kritiku društva kao i jako dobre životne lekcije. Džesi je samo momak, običan momak koji razočarenja u životu konrtoliše najbolje što može, i mada će vam se na priv pogled učiniti suludim i blesavim kroz film shvatamo da je on mnogo intaligentniji od onog što nam prezentuje. On ne uzima život za ozbiljno i u tome je lepota njegovog lika. Selin je gotovo tipična francuskinja, večiti kritičar društva, večito gleda svet kroz surovu realnost. Po malo pronalazim sebe u njoj, ili je to pak možda više želja da budem takva kao ona, tako nezavisna i tako svoja. Elem ovo dvoje ljudi donoseći oboje najbolje (i najgore) od sebe u filmu kreiraju jednu od najbolje urađnih ljubavnih priča na ekranu.
Itan Hok igra Džesija. Itan Hok je (biće post o tome) jedan od najpotcenjenihih glumaca današnjice. On je čovek koji zaista odlično igra likove (gledala sam ga par puta) uz to ima prirodno urođenu radost i harizmu koja doprinosi liku. Njegov performans u ovom filmu obiluje odličnom mimikom i ekspresijom lica koja je jako karateristična za Džesija. I mada ne menja mnogo ton od svog prirodno mekog glasa, u ovom filmu to je dobro jer je to ono što zaista oblikuje Džesija.
Džuli Depli igra Selin. Džuli je možda čak i više kod kritike hvaljena za ovaj performans i ono što možete da očekujete je da će te joj se diviti. Dopada mi se što donosi taj fransuki šik sa sobom i ono što je neprocenljivo je taj njen urođeni sarkazam koji samo dodatno prezentuje nju kao Selin.
Patetika nije reč koja karateriše ovaj film. Hok i Depli čine jedan jako lep par, njihova hemija je vrhunska i savršeno se uklapaju jedno uz drugo. Čak i emotivni momenti imaju visok nivo kontrole- dovoljno da te dotakne ali da te ne tera da prevrćeš očima. Jasno je da su pažljivo osmišljeni i izrežirani. Romantika je tu ali predstavljena kao nešto lepo radije nego „ljigavo“ (ulični pesnik koji im napiše pesmu, poseta groblju ljudi koji nemaju identitet, juto pred rasptanak...) što ga čini savršenim za sve nas koji ne volimo kada je film previše kliše.Ono što mi se jako dopada kod ovog filma je što kako vreme odmiče, tako i gledaoci imaju prilike da se zaljubljuju u likove na način na koji i oni sami otpočinju romansu. Ričard Lankater je savršeno osmislio priču koja na početku ne daje nikakve naznake, ali kako vreme odmiče i mi sami počinjenmo da se zaljubljujemo u njih dvoje i da navijamo za njih kao par.
Treba napomenuti i „trećeg glavnog lika“ što je po meni u ovom filmu sam Beč gde se radnja odvija. Iskorišćeno je maksimalno da se pokažu lepote prestonice Austije (’95-e narvno jer tada je film snimljen). Ovaj film prezentuje Beč na način koji je idelan za buduće turiste, ja nikada nisam bila neko koga Beč fascinira ali zbog ovog filma bih definitivno obišla grad. Prelepe panorame, iznad svega uhvaćen duh Beča iz perspektive slučajnih turista.
Ričard Lankater je ovaj film osmislio do detalja (ne znam kako mu je trebao toliko godina da bude nominovan za oskara kada je sjajan reditelj) tako da radnja ni jedne sekunde nije bez značaja ili dosadna. On je „porodični“ reditelj, (u nedostatku boljeg izraza) i svi njegovi filmovi imaju tu neku toplinu porodične atmosfere ali sa jasnim odličjima realizma i lepo uklopljenim ukrasima i detaljima.
Ukoliko tražite dobru romansu, ukoliko želite kvalitetan film koji će da vas opusti ovo je moja iskrena preporuka. Jedan od meni najomiljenijih filmova, jedno jako lepo delo, ne budite skeptični bacite pogled. Kraj takođe odstupa od tipičnih krajeva, ostavlja veliki prostor za razmišljanje tako da je i to još jedan sjajan aspekt ovog filma
To je to od mene za danas. Pre svega izvinjavam se jer nije bilo postova od subote (trebao mi je odmor očajnički) ali top 10 ide u subotu tako da nastalvjam po starom 😉
Hvala na čitanju,
With love, S.
Hvala puno :)
ОдговориИзбришиJa nisam samo "Pre ponoći gledala) (nekako mi treba vremna da završim trilogiju sam LAnkater je pravio velike razmake) ali od ovog i Sunset-a ovaj mi je draži baš zbog te "melanholije" (ili je to de ja vu jer sam ja '95-e imala 12 meseci pa ne mogu da budem melanholična za nečim što ne pamtim) ali mi se dopada što ima miran ton i duh u filmu, što nema telefona i to ti stoji u podsvesti "oh pa oni neće moći lepo da se čuju, nije bilo modbilnih tada". J a biš volela da napišeš o filmovima iz "ranih" 90-ih taman neki predlog da mi daš :)
Hvala puno usvajam svaku tvoju kritiku i proveravam tri puta da li sam ubacila nešto što ne valja :)
oops nisam znala, francuskinja malo teže se čita :)