Ako bih ikada morala da opisem magiju mislim da bi najbolji izraz bio duboka noc i praznicna svetla. E u takvoj jednoj noci, poslednjoj u 2014-oj, gotovo premorena nakon sto sam jos jedan dan provela sa naslednim pravom, ulazim u sobu. Ponoc je vec davno prosla, nemam zelju ni da se promenim garderobu, no ipak bacam pogled kroz terasu i gledam u zimsku caroliju, zimske noci su gotovo magicne kao i moj pogled koj gleda na kuce iz obliznjeg naselja neke su ukrasene u duhu praznika neke pak i ne a na svakoj
od njih snezna carolija prekriva krovove. I ako zelim da i dalje uzivam u tom magicnom pak ipak jednostavnom prizoru, hladnoca me savladava i ulazim unutra i vec dovoljno premorena tonem u san. Nesvesna da li je san ili ne cujem laves svog psa, gvirim jednim okom i shvatam da ipak ne sanjam. Uz najvece napore ne uspevam da ga ignorisem , a potom se budi i moja mladja sestra dakle nisam jedina koja ne moze da spava. Dok se boje na jelci koja je iznad nas se smenjuju, mi i dalje pokusavamo da zaspimo.
U caroliji zimske noci ne cuje se nista osim Marlijevog laveza koji ne odustaje. Baba i najmladja seatra se drze njima lavez ni najmanje na smeta. Ima nesto apsoluto magicno u tome, cinjenica da je pak poslednja noc te godine ideja o nepovratnosti vremena me je uvek fascinirala ali i rastuzivala, cudno je to nekada, vrlo cesto zalim za vremenima u kojima nikada nisam zivela, gotovo sam nostalgicna. Nakon sto ni nakon pola sata nije odustao, pustamo Marlija u sobu i masa ga stavlja izmedju mog
i njenog kreveta u duhu praznika pustam na telefonu listu omiljenih praznicnih pesama i dok ponovo tonem u san Chris Martin tiho peva Chrismas lights.
.
0 коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.