❤Life conversation: talents❤

Ovu temu sam započela još prošlog meseca u okrviru mesečne šolje kaka, međutim nisam je realizovala tamo jer imam po prilično ovome da kažem, kako nemam trenutno vremena za rubiriku (sledeće nedelje ide obavezno) ovo je idealan dan da je objavim. Želela sam da podelim moje iskustvo sa talentima, ali i izrazim neko mišljenje o talentima  i umetnosti (po malo) generalno. Da pomenem da samo iznosim svoje mišljenje koje nije attack na blio koju personu,  niti smatram da je moje mišljenje   nužno dobro ili loše pa ne primajte k srcu već samo gledajte kao jedan pogled na svet.



U skorije vreme primećujem da mi jako smetaju neke stvari. Ne nervira me jer da bi me nerviralo po nekoj logici mora nešto da mi znači, a ne znači mi. Naime radi se o tome da su reči talenat i umetnost dobili isuviše širok pojam značenja. Danas je frizer umetnik, šminker je umentik, kuvar je...takođe umetnik (da se razumemo za mene je kuvar=doktor nauka fizike jer je meni to toliko komplikovano), nadaren matematičar je umetnik takođe. Čini mi se da ljudi imaju veliku potrebu da sebe nazivaju umetnicima, čak i kada ono za šta imaju dara nema veze sa umentnošću.
Kada je vreme da se povuče paralela. Imati dara za kuvanje ili bilo šta slično te ne čini umetnikom. Nikada se nisam vodila time da umetnost  mora da ima neka pravila i okvire-ne mora ali postoji neka osnova na kojoj se bazira, tako modni dizajner jeste umetnik ali stilista nije-stilista ne crta i ne izrašava umetnost kroz pravljenje garedorobe on je neko ko ima oko za prezentovanje umetnosti i u tome je razlika. To je kao što je fotograf umetnik, ali vlasnik ili prodavac u galeriji nije-on isporučuje umetnost i uči/zna o njoj ne kreira nešto. Ljudi koji su dobri u nečemu  su ljudi koji imaj dara za to, ali to nisu nužno umetnici.

Sledeća stvar koja mi se takođe ne dopada je što ljudi vole da veruju da imaju neki talenat. Jednom mi se desilo da čujem da mi neko kaže da ima dar za čitanje, jer voli da čita. Kako možeš imati dar za čitanje, to  je valjda strast i ljubav prema knjizi? I šta je loše zvati to ljubavlju zašto mora da se obeleži tom magičnom rečju-talenat. Postoje ljudi koji npr. dobro  znaju istoriju (lupam primer) i oni sebe automatski kvalifikuju za „talentovanu“ osobu, nekad to jeste slučaj (dobro pamćenje godina, događaja bez da je pasionirani ljubitelj je talenat, ja  imam ljubav ali ne i talenat prema istoriji npr.), ali vrlo često nije. Ponekad si samo radio i učio mnogo i tu nema sramote, naprotiv to je za svaku pohvalu. Ono za šta se  (kada shvate da definitivno od talenta nema ničeg) hvataju je moj „omiljeni“ pisanje.Danas svi znaju da pišu. Ruku na srce svi zaista znaju da pišu to se uči još dok si mali, ali pitanje je koliko svi imaju dara za pisanje.Nije nužno da ako voliš da čitaš, automatski poseduje dar za kreiranje dela, to ide mnogo drugačije, no da se vratim ja kroz moj život i ispričam vam nešto o mojim talentima.
Odrastajući bila sam blagoslovena mnogim talentima. Pokojna majka je otkrila moj dar za recitaciju još dok sam bila jako mala, stalno  me je terala da recitujem, u prvom osnovne su i u školi primetili taj dar te sam već sa nepunih 8 završila na takmičenju za recitatore i dogurala do regionalnog. Moj dar za „govor u javnosti“ nastavio se kroz razne „poslove“ vođenja programa koji su bili namenjeni za decu. Još jedan od darova izražen još tada je gluma. Mama je još pre no što sam pošla u školu prepoznala da njena devojčica ume odlično „da se pretvara“ kada je to potrebno te sam se tako i na glumačkim sekcijama okušala, i bila sam prilično dobra. Sa 8 godina upisala sam muzičku školu, smer klavir, činjenica je bila da sam muzikalna  i da sam je na jedvite jade završila međutim solfeđo nije bila moja jača strana. Pevam užasno, pevam toliko loše da moram da pojačam muziku na slušalicama maksimum kako bih pevala uz pesmu, daleko bilo da me neko čuje-ne želim da odgovaram za oštećenje sluha. A zaista bih volela da znam da pevam.  Ples i sport su takođe bili veliki anti talenti za mene, individualni su nekako prolazili ali sam u društvenim sportovima feilovala, od lopte sam se plašila kao od najvećeg neprijatelja, bila sam ona devojčica koja je večito sedela na klupi na časovima fizičkog. Kada mi je bilo 8 godina, pored muzičke škole majka me je upisala na klasični balet-nije išlo vrlo brzo sam shvatila da je mnogo više od plesanja u slatkim haljinicama i izgledanja damski na sceni, pa sam i to omrzla i vrlo brzo odustala. Sa mojih 9 godina baka i mama otkrile su da osim što sam dobar govornik dobro baratam jezicima, brzo sam upijala reči i vrlo lako ih učila, i dan danas mi je dovoljno da gledam par filmova/serija na određenom stranom jeziku i da ga naučim, tečno govorim engleski, španski i francuski a učim švedski i danski.  Oko moje 12-e godine sam ispoljila talenat za slikarstvo, tačinije apstraktno slikarstvo,  koji je rezultirao prvom samostalnom izložbom još davne 2006. Godine. Slikarstvo je uvek ostalno na visokom drugom mestu mojih ljubavi i talenata obožavala sam istoriju umetnosti i danas sanjam o odlasku u Luvr kako bih uživala u razlnim slikama, posebno Renoarovim.

Moji crteži sa samostalne izložbe :)

Moj talenat za pisanje postojao je od kada sam i ja sama, rekla bih, bila sam dete kome je jedna reč bila dovoljna da nastavi priču koju je proizvela samo u svojoj glavi, sećam se i dan danas priče o tri musketara koju bi mi baka čitala a ja bih ej uporno završavala drugačije. Pesme su me uvek smarale-previše su kratke za moj um čija mašta je dostizala daleko više od toga,  mada mi rime i dan danas brzo dolaze (moja sestra kaže da bi naše „cajke“ ubile za mene, na nesreću previše imam ponosa da probam da pišem za nešto što prezirem) poezija je nešto  u čemu se ja pronalazim. E sada kako znam da jesam talentovana za pisanje? Kažu da znaš da si rođen za pisca onog momenta kada uz bilo koju reč možeš da nastaviš priču, a to je situacija samnom.Ja ne piešm kada imam inspiraiciju, jer bih u tom slučaju pisala 24 sata dnevno, ja uvek imam inspiraciju. Moja mašta ne ide od toga da ja čitam knjigu, pa sam inspirisana i pišem, zapravo uopšte ne moram da čitam išta. Teško je objasniti, ali je sve u mojoj glavi tako živo. Mogu da vizualizujem bilo šta, vreme u kojem nikada nisam živela, mesta u kojima nikada nisam bila, ljude koje nikada nisam srela, stvari koje nikada nisam doživela npr. Njujork sa početka 20. Veka, da čujem kočije koje prolaze kroz grad, da osetim miris hleba koji se širi iz obližnje pekare čak i duh ljudi je tako živ u mojoj glavi,  da mi se celo telo naježi, tako znam da sam rođena za to i da to moram da ostvarim. Sada na blogu ne koristim mnogo „umetničkih“ izraza koje prilikom pisanja koristim. Zašto? Zato što ja kroz blog pričam sa vama kao sa svojim prijateljima i nema potrebe da vam napišem npr: „Jutro su obasjavali balgi sunčani zraci koji su se refletkovali kroz stara stakla moje terase“ jer kada komuniciram sa čovekom ja ne pričam tako već prosto kažem „Jutros je bilo prilično sunčano“a na blogu moj cilj je da komuniciram sa vama kao sa nekim ko sedi preko puta mene i ja mu pričam o određenoj temi, zato se ne koristim „knjiškim“ izražavanjem već pišem onako kako bih pričala sa vama da sedite ovde preko puta mene, što je budimo realni najobičniji razgovor zar ne? Takvo izražavanje se čak trudim da ne koristim u story time postovima previše jer želim da pričam priču na način na koji bih je pričala bilo kom čoveku lice u lice ne da je našminkam.  Međutim itekako sam svesna svojih mana kada pišem: moje rečenice uemju da budu preduge, patim za lektorom jer nisam 100% gramatički tačna...ali to više nema veze sa talentom nego sa tehnikom.

Dakle šta je poenta ovog posta? Poenta je pre svega da izrazite šta je najbolje kod vas a ne da forsirate nešto za šta znate da vam nije jača strana, druga stvar je da nije sramota priznati da se radi na nečemu i da nje sve u „daru od Boga“, treća je da nisu sve talenti i umetost postoji mnogo više termina.Što se isplatljivosti telnata tiče vidite ovako dogurala sam do četvrte godine fakulteta, u oblasti koja u meni budi pasiju koliko u mirotvorcu ubijanje ljudi, ne zato što sam taletnovan pravnik, već zato što sam radila na tome. Smatram da je uspeh mene  književnika pod znakom pitanja i NIKADA ne bih napustila fakultet da bih se posvetila pisanju jer znam da je diploma koliko toliko sigurnija varijanta. Ali to ne znači da ne treba da gradite svoj talenat i da radite na njemu-treba, samo treba usmeriti na pravu stranu i verovati u to, a da pri tom ne izgubite ili žrtvujete plan B i sve će biti ok.❤

P.s na mom drugom blogu klikom OVDE možete pročitati neke moje priče ukoliko vas zanima kako to zapravo izgleda kada ja zaista pišem.💖
Eto  nadam se da vam se dopao ovaj post pošto imam radove u kući sledeće nedelje ide šolja kakaa, u četvrtak vas čeka jedan film i njegova recenzija.

Hvala na čitanju,

With love, S.