Find a truly original idea. It is the only way I will ever distinguish myself. It is the only way I will ever matter. ~A Beautiful Mind 🎬💕

Um, najjače oružje koje poseduje čovek. Znano je uvek bilo da ne postoji veći blagoslov od moćnog uma. U njemu je lepota. Ali svaka lepota nosi sa sobom prokletstvo. Da li je brilintan um koji pomera granice lepota ili prokletstvo, vizualista Ron Hauard uz podršku moćnog Razela Kroua pokušava da nam da odgovor na ovo pitanje dok u isto vreme prikazuje svu prljavštinu iza blistavog uma jednog čoveka.

Rotten tomatoes: 75% (7,2/10)
IMDB: 8,2/10
Uloge: Russell Crowe, Ed Harris, Jennifer Connelly
Režija: Ron Howard

Nakon što Džon Neš, brilijantni matematičar prihvati tajni posao u kriptografiji, njegov život se pretvara u noćnu moru.

“Perhaps it is good to have a beautiful mind, but an even greater gift is to discover a beautiful heart.”

Kada sam birala među filmovima koje sam sebi postavila u izazovu, u odeljku reditelja nisam se mnogo dvoumila pri izboru ovog filma. Naprosto započela sam ga i bila sam voljna da završim isti. Dugo godina sam bila skeptik po pitnaju gledanja istog jer među mojim  anti talentima, matematika zauzima visoko mesto (generlano koliko sam bila dobra u društvenim naukama toliko prirodne nisam podnosila a među njima matematika je imala uvek visoko mesto u tome šta ne volim).  Znam da po pitanju ovog filma, koji već može ući u klasike, ne treba mnogo da izosnim svoj stav i kažem kako ono što mi se dopada, tako i ono što mi se ne dopada. Ali ja sam izabrala drugačije. Biću kompletno iskrena u svakom segment ove kritike i napisaću ono što u istinu mislim, jer kako bi ste inače videli moj ugao gledanja, ali ću se truditi da dam i objektivan stav kako bi ste znali kvalitet filma.

Priča o Džonu Nešu je priča o životu genija koji pokušava da odvoji svoj um od realnosti, postavljajući pitanje: “Šta je zapravo stvarnost i kreiramo li mi sami istu? Da li je pogrešno ono što mi sami vidimo kao našu realnost? I da li ona ide dalje od prostora i vremena?” Blistav um smatra se najboljim filmom Rona Hauarda, što (realno) ne trebate da uzimate  za mnogo bitnu informaciju jer mu je ovo zapravo jedini kvalitetan film (barem sudeći po onome što sam ja gledala čovek je upropastio adaptaciju Da Vinčijevog koda), ali istini na volju ovaj film je obeležio 2001. godinu.

Moja prva pomisao kada sam pustila ovaj film, kako pre godinu-dve, tako i sada bila je da muzika kojojm se otvara film. Muzika se u isto vreme uklapa i ne uklapa u scenu,stvara takav nadrelan osećaj da prosto bolje da vam ostavim dole da poslušate jer sama ne umem da objasnim. Muzika koja će pratiti ceo film kasnijie je očaravajuća. Džejms Horner čovek koji je radio muziku za filmove poput Titanika, Legende o jeseni, hrabrog srca... poptpisuje muziku za ovaj film, i zaista ona je jedan od velikih pečata filma.

Od početka film ne izostalvlja da nam prikaže vreme, kraj četrdesetih je odlično oslikan a scene iz Prinstona deluju gotovo nestvarno lepo, kamerman Rodžer Denikis lepo hvata ugao i atomsferu jednog vremena prikazujući nam jedne od najboljih kadrova ikada urađenih. Ja  sam tip osobe koji voli da gleda u detalje i jedan od onih koji su mi zapali zaoko je način na koji je Džonov prozor sobe postavljen-tako da gleda ravno što je simbol za gledanje u budućnost i nova otkrića, tako sa mi se jako dopalo što se i o tome mislilo i jer lepota je u detaljima.

Džon Neš je u istinu čudan lik to je jasno od kada se pojavi u kadru daje utisak da je čudan, ne uklapa se odmah u društvo a čini se da kao da ne zna gde se nalazi. Kroz njegov lik jasno je da je pomalo narcističan, pomalo…van ovog sveta. Njegov mozak je blagoslov koji koiliko mu otvara vidike koje mi, obični smrtnici ne možemo da vidimo, toliko i i zatvara njegove mogućnosti spostvenim granicama. Kroz film imamo prilike da vidimo njegov dupli život, onaj koji vodi danju kao profesor na fakultetu i onaj koji vodi noću radeći za tajne slube SAD-a otkrivajući nam kompleto novu stranu.

Razel Krou igra Džona Neša. Za manje od minut Razel Krou prestaje da postoji i pred našim očima Džon Neš oživljava. Njegova transformacija kroz vreme je takođe sjajna, maskeri rade odličan posao sa njim.On je toliko superioran i toliko moćan da prosto sve što bih napisala je malo u poređenju sa tim koliko je fascinantan. Sada i zvanično mogu da potvrdim da nema diskusije da je trebao da osvoji Oskar ate godine umesto Denzela Vašingtona koji je dobio isti za krajnje prosečnu glumu (on inače zna monogo bolje).

Način na koji on prikazuje Neša nije samo tehnički dobar, već on uspe da uđe u njegov um i da u svakom trenututku prikaže šta se dešava u Džonovoj glavi je van svega rečenog. U ovom filmu Razel Krou daje jedan od najboljih performansa ikada viđenih na svom filmu. Sam način na koji Krou gleda i govori je čudan ali nam otvara šansu da kroz njega uđemo u glavu jednog genija koji je siguran u svoj um ali ne i u svoj život. 

Ono što je mana (koja nije toliko značajna) je što Razelu često beži akcanat u prirodni australijski, ko ne obraća pažnju ne znači mu ništa ali kada god znam da ću pisati kritiku za film (a desi se da glumac ne dolazi sa istog akcantnog područja od lika) uvek slušam koliko glumac adaptira akcenat. Ovo ne treba da čudi jer je Krou poznat kao neko ko se retko odriče svog maternjeg akcanta.

Jedna od scena u kojoj se superiornost Razela kao glumca pokazuje je scena njegove tačke pucanja na fakultetu, aposlutno moćno i do zadnje sekunde impresivno odglumnjeno (kako od strane njega tako od strane Pola Betanija). Ova scena nije samo do glume  nego do još jendog pokazatelja fantastične Hauradove režije koja je pokazuje apsolutnu kontrolu nad  preciznošću i detaljnosti pisanja ove scene.

Da ne bude zabune ne radi se o ovoj sceni slika je stavljena sasvim slučajno tu ❤ 

Dženifer Korneli igra Alisiju. Od trenutka kada se Korneli pojavi u kadru sa krupnim zelenim očima nema šanse da se ne zaljubite u nju. Međutim i ako je ovo performans nagrađeno oskarom ne mogu da poreknem da ona meni nije ostavila nikakav utisak. Dženifer sam gledala više puta između ostalog samo godinu dana pre Blistavog uma snimila je Rekvijum za snove i naspram uloge koju je tu glumila, ovde je lagano moglo bez nje i meni ne bi falila.

Njen lik je tu (ne samo kao prava ličnost koja je postojala u Džonovom životu) da bi Džona podseti na ono što on večito propušta-život. Ali, ako bih mogla ovaj film da uporedim sa Dankinjom ona mi je Edi Redmejn ovde, dobro odglumljen lik ali ne nešto što me je impresioniralo, možda je do toga što Razelova intenzivno emotivna gluma uspeva da je nadigra, možda nešto treće ali ono što je sigurno je da ona meni ne ostavlja nikakv utisak.

Vredi poemuti Ed Harisa koji je izuzetno moćan u svom izvođenju Vilijama Pričera, toliko sjajan toliko u ulozi da i ako je tek sporedna uloga ne može da ostane neprimećen. Takođe i Pola Betanija (koji osim što je neodoljiv) koji igra Čarlsa Hemana suprotnost Džona Neša i on je zaista brutalan i sjajan. 

Korneli i Krou razvijaju finu hemiju koja radi u svrhu filma. Fizčki izgledaju kao sjajan spoj on plav-ona crna, on plavih očiju-ona zelenih… Ali van toga izgledju kao običan bračni par. Daleko veći utisak ostavljaju kao individue nego kao par, da budem iskrena.

Sad kada spomenuh lik Čarlsa da kažem nešto o njemu, jer (neću da spoilujem) kako odmiče film shvatićete šta je on zapravo. Čarls je Džonovo ono što sam Džon nikada nije bio. Onaj prijatelj kojeg svi mi tražimo čitavog života, svesno ili ne-suprotnost koju, mada nekada mislimo da je loša za nas  zapravo je ta dopua naše ličnosti koja nam nedostaje kao jedna nit koja ztavorenog čoveka tera da traži sovju slobodu.  On je nešto čega se Džon najteže odriče. Džon manifestuje Čarlsa u sovjoj glavi tražeći onu slobodu koju nikada nije imao. Ali ga film svo vreme prikazuje kao stvarnog lika i daje nam takav doživljaj, jer za Džona on će uvek biti stvaran.

I ako je ovo biografski film i ima tendenciju da se drži toga da bude tačan i tako ispirča Džonov život, scenarista Akiva Goldsman daje sebi slobodu sa Nešovom pričom, oduzimajući samo po neke detalje tako da ona ne gubi na značaju onog što se zaista dogodilo. Scene su postavljene tako da da se preskog vremena pravi vešto i da ne propustiš ništa a scenarijo koji je Goldsman napisao urađen je tako da ništa nije suvišno.

Ako bih morala da izaberem najbrilijntnije mesto Hauardove režije, rekla bih da se ona najbolje ogleda u tome što on Nešov svet ne odvaja od stvarnosti i ne možeš da prepoznaš šta je zapravo realnost a šta halucinacija. Na taj način Hauard uspeva da uradi ono što je cilj filma-da prikaže način na koji je Džon Neš video svoj svet, i sve što je za njega bilo izuzetno stvarno jer jedino tako možeš da ga razumeš.

Blistav um nije samo priča o Džonu Nešu kao brlijantnom matematičaru, već i priča o čoveku koji je morao da prevaziđe sebe i svoje strahove, paralelni prikazi Džona su odlično odličje borbe čoveka sa svojom i (za njega) tuđom stvarnošću. Džon ima brlijantan um, ali on sam nije svoj gospodar i najveće prokletstvo se ogleda upravo u tome.

Kada pomisliš da je već vreme da se svede na završnicu, gotovo pred sam kraj filma otvara se još jedna tema: “Da li je gubitak uma blagoslov ili prokletstvo?” Na ovo pitanje Ron Houard nam ostavlja da sami damo odgovor na pitanje prikazujući nam pozitivne i negativne strane obe situacije dok on sam zauzima neutralan stav.

Celokupan film nam na kraju daje pouku da je um najteže, gotovo nemoguće kontrolisati i da neke stvari nikada nećemo moći da promenimo ali isto tako da te stvari uvek možemo da naučimo da ne želimo. Svi mi blagosoveni smo normalnim umom, ali svi mi negde duboko u sebi krijemo taj svoj svet, koji će mo uvek videti. I on nije strašan, Džon Neš je uspeo da se izvuče iz kandži svog uma i iskoristi ga na pravi način koji je svet pozdravio Nobelovom nagradom. 

Ovaj film je zaista toliko veliki zbog svih svojih sitnih detalja koji ga čine. Od odlične postave režije Rona Hauarda do brilijantne glume Kroua. Korneli je sasvim uredu, ali ja idalje smatram da je Kejt Vinslet bila bolja kao mlada Ajris (te godine u konkurenciji za oskara), možda je i to plod samo moje mašte, ali to je ono što iskreno mislim. Kako se vama dobao ovaj tekst ? Film? Pišite dole da malo pričamo o tome 💛

Zanimljivosti:

~Džon Neš je posetio set jednom prilikom i Razel Krou je bio fasciniran načinom na koji on pomera svoje ruke da je pokušao isto kada je glumio. Kaže da mu je to pomoglo da uđe u lik.

~U filmu lik Pola Betanija, Čarls savetuje lika Razela Kroua, Džona da treba da oženi Aliciju (Dženifer Korneli). U stvarnom životu Pol Betani je oženio Dženifer Korneli malo nakon završetka snimanja filma.

~Originalni izbori za Džona i Aliciju bili su Tom Kruz i Selma Hajak.

Hvala na čitanju,

With love S. 💕