U Kompaniji Dejvison i prijatelji ~Iz serijala priča o džonu Liju Dejvisonu~

Hej vi siroti đavoli? Dakle današnji post nije planiran (zapravo da li uopšte treba zvati posotom) ali pošto sam u situaciji da mogu da vam objavim post i danas (post o Ludom srcu je bio predviđen za danas, ali je išao dva dana ranije), a nemam vremna da napišem ali rešila sam da podelim sa vama nešto što već dugo pišem, u pitanju su priče o Džoniju Liju dejvisonu, imam ih par jednu sam čak i obajvila OVDE, a ova je treća u serijalu. Već sam napominjala šta me je inspirisalo na drugom mom blogu (gde sam vam ostavila link)  da napišem lik Džona Lija Dejvisona, ali ono što je zanimljivo je da mi je ideja došla bukvalno u snu i da sam ustala i otovorila svesku i krenula da pišem prvu od priča,ovo je treća i smeštena je u njegovoj kancelariji. Ja moje ukućane uvek gnjavim da čitaju moje priče i stvari koje sam pisala i i baka i mlađe sestre i sve drugarice kojima sam dala da pročitaju najviše vole priče o njemu.  Nadam se da će vam se svideti pa pišite dole kako vam se dopada. P.s Sve fotografije su fotografije San Franciska iz '60ih s obzrom da je tada smeštena priča, a mislila sam da bi bilo interesantno da ima neku fotku, a i mene su oduševila pa sam ih stavila za vas :)

U Kompaniji Dejvison i prijatelji

Džon Li Dejvison je bio čovek bez očekivanja od drugih ljudi. Zapravo Džon Li Dejvison je bio samo čovek koji očekivanja postavlja samo sebi i nikom više. Ipak postojala je jedna stvar kojiu je čak i čovek poput njega mogao da očekuje-pismo. Pismo ali naravno ne bilo kakvo pismo pismo od lepe mademoiselle Idit. Od silne pošte koja bi mu stigla kada bi ušao u kompaniju mladi arhitekta je samo njeno pismo tražio. Ali Idit nije bila jedna od tih žena, Idit je bila žena koja ga je pustila da izgubi poslednju nadu pre no što mu napiše bilo koje slovo. Tako je Džon koji je svakog dana dolazio i odlazio razočaran iz fine kancelarije u svojoj kompaniji izgubio nadu da će se gospođica Rošel setiti i nastavio sa svojim već naviknutim životom direktora, milionera, plejboja i povremenog oca. Dok se konačno nada nije vratila. Ovako je to bilo.
23.Maj 1960. godine
Kancelarija u tonovima bele i sive nalazila se u jednoj od najviših kula u San Francisku u ulici St. Meri. Tu u toj kancelariji fina mlada dama u širokoj suknji zagušeno-plave boje i košulji uvučenoj u nju sedi i kuca na pisaćoj mašini, njena kosa je vezana u rep dovoljno stegnutom da drži do sebe, dovoljno puštenom da pokaže da ne pripada nikom
„Elenor da li si gotova“ piskav ženski glas se obrati devojci
„Još tri izveštaja gospođo Berkli, gospodin Dejvison je primio dosta ljudi proteklog dana, nisam stigla da ih sve iskucam“
„To je uredu, samo ih završi“
Gospođa Berkli, tačnije Vivijen Berkli je već dugo godina sekretarica u prodičnoj firmi Dejvisonovih. Kažu raspuštenica, samohrana majka troje dece, ali muža nikada spomenula nije nekad kada je zateraju uz zid kaže da je skončao u ratu, nekad kada popije kaže da je otišao sa nekom mlađom, zapravo niko istinu ne zna. Ona je nadzor Elenor, devojke koju je pronašla preko škole za sekretarice. Elenor je mlada, lepa i fina uzela je još početkom godine kako bi zabavila Dejvisona jer ako Džon krene da kontroliše njih kafenisanje će pričekati neradne dane. Na njeno iznenađenje Elenor nije pala na šarm novog gazde, i bila je spremna da potpiše ostavku u radije nego da bude privatna sekretrica Dejvisonu u obrnutom smislu reči. A na njeno još veće iznenađenje (i preveliko razočarenje) Dejvison je to cenio, pored toga što je cenio njenu elokventnost i način rada. To je bila verovatno prva žena koju je Džon Li Dejvison video samo i striktno prijateljski.
Uobičjana buka vladala je  u kompaniji  gde su zaposleni često komentarisali najnovije događaje poptu toga da je  šarmantni čovek Džona G. Kenediji bio novi predsednički kandidat. Muški deo bi ga komentarisao kao snažnog, odvažnog jednog od njih, žene kao šarmantnog, prelepog idealnog muškarca. Najednom buka se stiša kada se lupanj štikli začu hodnikom, sa tim nije bilo greške u prepoznavanju, samo je Nensi Margaret Dejvison-Mur ulazila sa ujednačenim tonom potpetica i tada  u kancelariji nasta muk. Mladić uredno sređene kose brzo skoči do drugog stola uzimajući dokumenta  i stavljajući ih na svoj. Žene sedoše za sovje stoleve i počeše da telefoniraju poslovno. Tada Nensi Margaret otvori vrata
„Dobro juto“
„Dobro jutro gospođo Mur“ pozdravi je njena sekretarica Rejčel
„Dejvison-Mur Rejčel, idalje nosim očevo prezime“
„Naravno“ reče sekretarica postiđeno potom nastavi „Alirton je tužio našu kompaniju očekuju vas na sudu. Danas u devet“
Veliki osmeh se nađe na osmehu Nensi, taj čin iznenadi sekretaricu „To je...dobra stvar?“
„Ne Rejčel, to nije dobra stvar, to je odlična stvar jer mi je neverovatno drago kako će da baci pare u vetar za slučaj koji ne može da dobije“ reče ona teatralno te se zatvori u kancelariju da se spremi za slučaj.
Nensi Margaret je bila daleko borbenija od svog brata Džona, Džon je žudio za zadovoljstvima, Nensi je gorela za pobedom, niko na glas nije govorio, ali svi su uvek više sigurali u nju nego u Džona jer ona je bila željna za trijumfom,nije okolišala oko bilo koje stvari i često svesno rizikovala. Žene u kompaniji su se potajno divile Nensi Margaret, bila je žena ispred njihovog vremena.

Utom se konačno pojavi i Džon. Muškarci su tih dana nosili bež odela sa često diskretno printiranim kvadratima braon boje, ali ne i Džon. Džon je blistao u svom crnom odelu koje mu je savršeno stajalo, ispod košulje nije navirala donja majca već obnažen deo. To je ljude koji su ga sretali često šokiralo ali Džon nije mario za to.

„Dobro jutro“ pozdravi on ljude koji su radili van kancelarija u holu kompanije

„Zdravo Elenor“ pozdravi on nju

„Uđi da vidimo šta se promenilo ovog jutra“

Kada je  zatvorio vrata kancelarije Džon je konačno mogao da otrese formalnost. Elenor mu je servirala čaj od divlje trešnje i par kolača te poče da iz fascikle vadi izveštaje i pokazuje mu.

„Leni“, reče on te se zakašnja pa nastavi „imamo vremna za to, reci mi pre svega jel ima novosti od juče?“

Elenor sede kraj Džona i dodirnu ga po ruci. Elenor i Džon su imali tajnu vrstu pijateljstva. Zapravo nikad se ništa nije dogodilo niti ju je Džon video, kao što je inače umeo da vidi žene sa kojima nije u krvnom srodstvu, posebno jer je Elenor bila baš njegov tip žene. Međutim njen stav i poštenje su dali Džonu ono što mu je istinski bilo potrebno-prijatelja. Zato je Džon redovno pamtio sa kim Elenor izlazi i da li je on poštuje, Elenor nije imala brata a oca je izgubila još kad je bila mala pa je Džon popunio tu prazninu.

„Bilo je ok, on je jako pošten mladić i svideo bi se mami i Popi...“ 

Krenla je da priča, a Džon je prekide:

„Ali mene ne zanima da li bi se svideo gospođi Vud i Popi, mene zanima da li se on tebi sviđa“

„Mogla bih da ga simpatišem, ali to je sve“

„Nemoj da simpatišeš ono što možeš da voliš Leni“

„Džoni ti si muškarac i biznismen možeš ceo život da provedeš na način na koji ga provodiš. Ali ja.. ljudi pričaju da sam usedelica, majci da će se Popi sa šesnaest pre udati nego ja. Danas žena ne može da piušti sebi taj luksuz. Osim toga već mi je dvadeset pet.“

„Znam jednu mladu damu istih godina koja...“ utom Džon stade ponovo se setivši Idit

„Znam na koju misliš, Ivet beše?“

„Kakva Ivet pomeri se sa mesta to je gotovo“ reče Džon podižući ton jače i jače

„Oh izvini Ivet je...“ zastade i ona setivši se koga je spomenula  “da znam ko je Ivet, Idit zapravo. Nisam htela da otvaram bolna mesta.“

„Nije do tebe, ja sa odreagovao kako ne treba. Ah Ivet... mislim ne očekuješ pisma od žene koju jendom vidiš, Verovatno je već zaboravila na naš susret osim toga mislim da je rekla da je popila to veče malo više“

„A ja ipak mislim da nije“ reče Elenor uz osmeh i pružajući mu koverat  „Za tebe iz Pariza, stiglo je jutros“  Džon se zahvali svojoj sekretarici i ona ga ostavi samog da čita. 

„Do sad si me već zaboravio. Verovatno je da misliš da sam i ja tebe zaboravila. Vidi nije bilo izbora i da sam želela prokleto lice ti je non stop u štampi. Ako si već stalno na naslovnicama, molim te sledeći put bar malo ispoziraj ljudima bar da mogu da gledam sliku čoveka kojeg se sećam. I biraj lepše žene, daj mi nešto vredno gledanja. 

Znam ko si. Zapravo znam ko si zvanično  ali mislim da samo ja znam ko si ti zaista, a to nije čovek o kome svaki dan čitam u štampi. Naravno ne osporavam da si dobar arhitekta, građevine koje si radio su divne ali im nedostaje živopisnost boja, ovim sam kao što vidiš sama sebi ponudila posao. Verovatno će te kao i svakog muškarca ovog doba ova šala uvrediti ali ja nisam tipična žena ovog vremena. No mogla bi da ti kažem šta se dešavalo sa mojim životom ovih par meseci. Pre svega kreten koji me je doveo do tebe ili da govorimo razumno-moj bivši verenik je zvao sutradan da se izvini jer se zaljubio u drugu ženu. Hvala, rekoh mu jer drugo ništa nisam mogla da kažem. Ali me je to podstaklo na rad, putovala sam u Indiju. Da li si ikada bio tamo? To je drugi svet čini se da  neko drugo vreme u rularnim delovima još uvek vlada, šezdesete još nisu stigle tamo i pitanje je kada će. Ali ima tolko boja i toliko šarenila koje teraju sirmaštvo i tugu. Zato sam slikala, svaki detalj svaki tren puna dva meseca. Pre mesec dana sam se vratila u Pariz, a pre nedelju dana i otvorila izložbu. Bila je uspešna ali neočekivani kupac bio je prisutan tu. Žan Pjer Belard, predsednik Francuske, bio je oduševljen, kupio je odrise Tadž mahala, i rekao da je za njegovu suprugu, tražio je i posvetu koju sam naslovila -da mu brak bude lep i pošten kao žena koju je oženio-i da, nema na čemu za to. Takođe sam mu čestitala na novom zetu trudeći se da ne prasnem u smeh pred svim tim ljudima kada mi je govorio da je jako fin mladić upitanju.Pozvao me je i na svečani junski bal i rekao da povedem pratioca. Pa stigoh do glavnog razloga zašto uopšte pišem ovo pismo. Dragi moj Stranče iz dalekog San Franciska, nikom ne dugujem injekciju samopouzdanja kao tebi te večeri. Večera predsednika i Olivier će biti tu sa masnokosom, takođe i tvoja voljena Ivet biti tamo kao domaćica večeri i prva dama. Da li bi bio moj pratioc, da im naplatimo za sve?

Sa velikom nadom za slatku osvetu,

Idit Rošel“

Džon završi čitanje pisma i nasmeja se. Prvi put nakon dugo vremena istinski.

„Elenor“ pozva je on nazad

„Zakaži mi let za sledeći ponedeljak. Za Pariz“

„Nema problema Džoni“

„I odelo.Idem na bal“  reče Džon sa pobedničkim osmehom.

U nedelju ide post o omiljenim divama zlatnog doba kao što sam i obećala. Pišite valjam li dole i kako vam se dopada priča :)

With love S.